*kod audio zapisa koji se nalazi sa desne strane, neophodno je koristiti slušalice kako bi se zvuk dobro čuo

Došli smo 11. avgusta 1995. u Srbiju, posle Oluje. Trebalo nam je pet, šest dana da dođemo. Krenuli smo iz Knina 5. avgusta i došli prvo u Inđiju.  Smestili smo se kod strica.

Dvadeset šestog  avgusta 1995.  zaustavila  nas je, u Inđiji,  saobraćajna policija i odveli su nas u Sremsku Mitrovicu u Vatrogasni dom, a iz Mitrovice u Erdut. Nisu nam rekli gde idemo.

Kad su nas zaustavili , ćaća, brat i ja smo bili u autu. Rekoše nam: „Jedan ide, koji će?“ Ćaća je bio već stariji, brat je imao porodicu, pa sam odabrao da idem ja. Iz Inđije su nas odmah popakovali u autobuse, 27. avgusta smo stigli u Erdut, noć između 26. i 27. avgusta.

Tri - četiri dana su nas zadržali u Erdutu, imali smo kao neku obuku tamo. Pitao sam se šta će nama obuka.  Ja sam dobio jednu šamarčinu samo u Erdutu, bilo je torture ali nisam ništa strašno video.  Bilo je vređanja. Vređali su nas, ali ja nisam obraćao pažnju. Šta me briga šta govore. Iz Erduta su nas poslali na ratište, odmah tamo pored Erduta, Klisa ekonomija, Tenja i Osijek su blizu. Tamo sam bio do 22. septembra, nešto malo manje od mesec dana. Nas trojica smo tražili da nas puste zbog studiranja i pustili su nas, malo teže ali smo se snašli.  Zoran S.  je isto bio tamo sa mnom, kolega sa fakulteta, isto odozdo- moj. Nas su na ratište rasporedili kao dobrovoljce, govorili su: „ Vi ste dobrovoljci.“

Podneli smo tužbu 1998.godine  protiv države Srbije. Zastupao nas je Fond za humanitarno pravo. Kad su nas zvali, mi smo išli da damo izjavu. To je trajalo oko suđenja par godina,  sve ostalo je Fond radio sam oko toga. Dobili smo odštetu,  stigla je polovinom 2002. godine. Većina ljudi koja je tužila uglavnom je dobila odštete, tako kažu. U Erdutu nas je bilo more ljudi,oko 5000 je bilo kad smo stigli tamo, bar su tako govorili. Brzo su oni to rešavali. Budemo par dana, pa dolaze drugi.