Svedočenje preuzeto iz knjige "Kako je umirao moj narod" autora Marka Kljajića

     „Počelo je u sredu, 9. avgusta sa telefonskom pretnjom – Šešeljovi dolaze da sele Hrvate. Međutim, ta noć je protekla mirno. U četvrtak, 10. avgusta oko 9 sati upali su u kuću, jedan čovek oko 40 godina, i rekao mužu da se do uveče iseli ili će nas on iseliti. Rekao je „MOJA KUĆA JE SPALJENA, JA NEMAM GDE DA ŽIVIM. ČEKAĆU DO VEČERAS“. Mi smo sve to olako shvatili. Muž je izašao na ulicu da zaključa kola i kamion. Ispred kuće je bilo oko 15 izbjeglica i s njima vlasnik kafane BRLOG, naš komšija Srbin. Govorio im je da sam ja član HDZ-a i tako ih podstakao da krenu na nas. Ćerka je rekla da u ovu kuću neće ući i na to je jedan mladić krenuo na nju sa brijačem. Muž ju je povukao u kuću. Oni su i dalje lupali na vrata. Za to vreme ja nisam bila kod kuće i dolazim oko 15 časova. Zatičem kod komšije ispred kuće galamu. Grupa izbjeglica je otela komšinici ključ i pokušala da uđe. Prethodno su joj išamarali ćerku RAKOŠ BLAŽENKU, koja je prolazila ulicom i rekla „ljudi nemojte tako“, i oni su je išamarali.

     Ja sam otključala kuću i rekla mužu da napadaju GAJGER ANDRIJU. Muž je izleteo napolje da pomogne, jer Andrija ima 60 godina. Jedan od izbjeglica je zgrabio muža, vikao mu da je ustaša, gurao ga prema našoj kući da otvori, da oni uđu. Ćerka je gledala kroz prozor i počela da vrišti, kada je videla šta rade sa ocem. Trojica su ga tukla i šutirala, a on je pokušavao da uđe u kuću. Pa smo svi izašli i spašavali muža. Jedan je mene dohvatio, udarao pesnicama i šutirao. Momak naše ćerke je odgurnuo toga što je tukao muža i ovaj je pao pod kola. Tako su se oni povukli, a mi ušli u kuću. Non stop smo zvali miliciju, ali u isto vreme se to isto događalo u celoj ulici, sve hrvatske kuće. 200 kuća je napadano. Milicija je trčala sa kraja na kraj ulice. Ipak ih je milicija rasterala. Naša ćerka se nije mogla smiriti, pa ju je odvela hitna pomoć. Oni su se smejali.

     Subota, 12. avgust, isti ti što su tukli mog muža viđeni su preko puta ulice sa crvenim „jugom“.

     Imamo još jednu kuću u koju smo primili jednu porodicu iz Pakraca da bi sprečili ove nove divlje da uđu, ali su i njih isterali i uselili se Kninjani. Ja sam probala telefonom da se dogovorimo. Kazala sam da ću doći da nahranim svinje, a on je odgovorio da je on to već učinio i da je to sada njihovo. Onda sam videla da nema ništa lepim i pozvala sam miliciju. Milicija ih je isterala i mi smo opet doveli ovu porodicu iz Pakraca, čovek je invald. U subotu u noći došla je milicija, terala i ove ljude koje smo mi uselili. Jedva smo ih ubedili da ih ostave tu, u našoj kući.

     Ponedeljak, 14. avgust – muž Slavičin mi je rekao da će se svi iseliti, jer su u velikom strahu, iako je sve mirno. Sada ih pozivaju telefonom i ljubazno nude razmenu. Moraćemo svi da odemo, čuo je da im neće dati da izađu, tako što će im oduzeti pasoše...“