Sećanje na Mariju

S obzirom na to da se u Srbiji od strane političkih i medijskih struktura još uvek izbegava da govori o strašnim događajima iz devedesetih godina kroz koji su prolazili Hrvati u Vojvodini kao podrška ovoj platformi odlučio sam da ispričam svoju priču iz tog ružnog perioda. Ovaj tekst posvećujem Mariji Purić iz Golubinaca, devojci čiji je život mučno prekinut kao rezultat tog vremena. Marijina tragedija direktno je uticala je na moj životni tok i upravo iz tog razloga dugujem da joj izrazim poštovanje!

Rođen sam 1972. godine u Zemunu i potičem iz radničke porodice. Zbog iznenadne i kratke bolesti, otac mi je preminuo neposredno pre moga rođenja te sam detinjstvo proveo živeći sa majkom u Staroj Pazovi. Osnovnu školu završio sam u Staroj Pazovi, srednju tehničku školu u Zemunu te Pomorski fakultet brodomašinskog smera u Rijeci. Po zanimanju sam brodomašinski inženjer zaposlen na brodovima tankerima za prevoz sirove nafte u svojstvu oficira brodskog pogona. Oženjen sam i otac dvoje dece. Živim sa porodicom u svojoj kući u Staroj Pazovi.

Povod da napišem svoju priču iz devedesetih godina su određeni događaji koji se ponovo dešavaju u Vojvodini i Srbiji i koji veoma podsećaju na neka prošla ružna i nesrećna vremena. Kao da su duhovi iz boce, koji su se sakrili tamo određeno vreme čekajući povoljan trenutak, izašli i ponovo se javljaju šireći oko sebe nemir. Iz tog razloga osećam obavezu, naročito prema mladima, da prenesem svoje misli, osećaje i iskustva iz tog teškog vremena kako se iste ili slične situacije više ne bi ponovile. Pre obraćanja na događaje iz ratnog vremena, važno je napomenuti, objasniti i podsetiti kako i na koji način je stvarana atmosfera straha, ispirani mozgovi te na koji način su naročito mladi bili indoktrinirani. Svi ti događaji bili su uvertira koja je rezultirala ratom i svim onim što je rat doneo sa sobom.

Prvo loše iskustvo zbog svoje hrvatske nacionalne pripadnosti doživeo sam još u srednjoj školi u Zemunu. Godine 1989. bio sam treći razred srednje škole i Slobodan Milošević se tek pojavio na političkoj sceni. Kada je te iste godine na proslavi šesto godina od Kosovske bitke Milošević na Gazimestanu održao svoj poznati govor pred masom naroda i pred najvišim predstavnicima jugoslovenske vlasti u pamćenje mi se urezala njegova recenica: "Pred nama su još mnoge bitke, premda one nisu oružane ali ni takve nisu isključene". Kao sedamnaestogodišnjaku, u najmanju ruku, bilo mi je čudno zašto to govori i zašto uopšte ima potrebu da pominje i najavljivljuje mogućnost nekakvih oružanih bitki! Istovremeno u mojoj školi, pojedini profesori, počeli su da zanemaruju svoju predmetnu nastavu i počeli s predavanjima o istorijskim granicama Srbije, Dušanovom carstvu, Prvom svetskom ratu nakon kojeg je konačno trebalo da se definišu granice Srbije, Drugom svetskom ratu i ustaškim zločinima nad srpskim stanovništvom. Zatim, ti isti profesori pričali su o Hrvatima kao nepostojećoj i izmišljenoj naciji koju je konstruisao Vatikan i koji su u stvari Srbi katoličke veroispovesti. Išla su predavanja o Hrvatima koji nikada u istoriji nisu imali svoju državu, a toliko su zla napravili srpskom stanovnistvu za vreme Drugog svetskog rata gde se posebno isticao Jasenovac. Sve te informacije mi smo slušali i svako od nas učenika iz škole ih je različito prihvatio. U školi se gradila atmosfera posebnosti i ponosa pripadnosti srpskom narodu te istovremeno animozitet prema svemu sto je hrvatsko. O Hrvatima se stvarao stav kao genocidnom narodu. Na taj način proizvodila se indoktrinirana mladost zatrovana velikosrpskom ideologijom koja je dolazila iz ustiju školskih profesora. Tada sam po prvi put u sebi osetio teskobu i neprijatan osećaj zbog moje nacionalne pripadnosti.

Sledeće 1990. godine kada sam bio četvrti, završni, razred srednje škole dešavalo se tzv. "događanje naroda". Mitinzi su bili održavani širom Srbije. U to vreme vršile su se pripreme za veliki miting "Za Srbiju" na Ušću. U mojoj školi iz učionica su se skidale slike Josipa Broza, a na njegovo mesto su postavljane slike Svetog Save. Moram priznati da sam bio zbunjen tom naglom izmenom prosvetarskog stava i uverenja. Ne tako davno, dok sam još bio učenik završnog razreda osnovne škole u Staroj Pazovi, doveli su nam psihološkinju koja je nas učenike pokušavala da uveri u to da Bog ne postoji i da je svrha vere manipulacija ljudima. Na pitanje te tzv. psihološkinje da li neko od učenika ide u crkvu, oni koji su se javili bili su ismejani. Pitao sam se kako sad može da se objasni ovaj novi školski stav i kačenje svetaca po učionicama samo četiri godine kasnije. Još jedna novost je bila uvedena u školi: do tada smo iz Srpskohrvatskog jezika pisali pismene zadatke na ćirilici ili latinici,a onda je uvedena ćirilica kao jedino i obavezno pismo koje se moglo koristiti. Ta nova regulativa me je razočarala, ne zato što sam imao nešto protiv ćiriličnog pisma već zato što su nam ukinuli pravo na mogućnost izbora!

Dan pre održavanja "mitinga" na Ušću iz škole je došla direktiva da svi učenici moraju da se pojave na mitingu predvođeni razrednim starešinama! Na kraju direktive bila je pretnja da svi oni koji se ne budu odazvali biće kažnjeni celodnevnim neopravadnim izostankom iz škole i ukorom razrednog starešine. Uprkos pretnji, odlučio sam da se ne odazovem toj direktivi! Razlog takve moje odluke je bio zato što nisam razumeo smisao tog mitinga niti nam je ko objasnio. Osim mene iz mog razreda nije se pojavilo još nekoliko učenika. Sutradan u školi razredni starešina nas je prozvao, vidno uznemiren i ljut, te tražio obrazloženje naše neposlušnosti. Na njegovo pitanje odgovorio sam mu protivpitanjem: "Molim vas objasnite mi koja je bila svrha tog mitinga?" Odgovor nisam dobio. Na kraju ipak nismo bili kažnjeni ali smo zato zbog naše drskosti pali u nemilost razrednog starešine i još nekih profesora zavedenih rastućom velikosrpskom ideologijom.

Odmah po završetku srednje škole dobio sam poziv na odsluženje vojnog roka. U vojsku sam otišao pred sam početak ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Loše raspoloženje o Hrvatima širilo se i u vojsci. Među vojnicima su kružile priče o čamcima koji se kreću Dunavom i prevoze oružje za Hrvate u Slankamenu. Pričalo se kako se iz tog sela oružje dalje prenosilo u ostala sremska sela sa hrvatskim stanovništvom: Beška, Golubinci, Hrtkovci, itd. Glavna skladišta oružja bile su katoličke crkve u tim selima. Na taj način među vojnicima stvarana je klima straha i nepoverenja prema Hrvatima tako da je gotovo svaki vojnik bez obzira na nacionalnu pripadnost imao negativan stav i mišljenje o Hrvatima

. Za iseljavanja i pretnje koji su Hrvati doživljavali u Sremu prvi put sam saznao nakon odsluženja vojnog roka od svog župnika Vlč. Joze Duspare. Saznao sam da se znatan broj ljudi iselio iz mesta Golubinci, Banovaci i nešto njih iz Stare Pazove i da iseljavanje još traje. Tada sam takođe saznao za dogođaj isterivanja ljudi u Hrtkovcima. Župnik Duspara se trudio da primiri svoje vernike i da ih odgovori od napuštanja svojih imanja ali bez značajnijeg uspeha.

Tih dana takođe sam saznao za ime bednika (drugačije se ne mogu izraziti) iz Stare Pazove koji je organizovao i koordinisao pretnjama i uzmemiravanjima okolnih Hrvata kao i pretnje određenim ljudima slovačke narodnosti iz Stare Pazove. Ime tog bednika neću da spominjem jer nije vredan mog rukopisa, osim toga daću šansu nadležnim institucijama da rade svoj posao. U to vreme nisam pomišljao na odlazak iz Stare Pazove, naivno verujući da će rat i društveno ludilo ubrzo proći te da će na koncu razum pobediti. Angažovao sam se kao volonter u Caritasu koji je vodio Vlč. Duspara. Svojim vozilom dovozio sam porodicama osnovne prehrambene proizvode (brašno, šećer, so, ulje itd.). Pomoć od Caritasa primali su svi oni koji su se za to imali potrebu bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost. Moje prve neprijatnosti i pretnje počele su početkom 1993. Jednom priliko zatekao sam se u izvesnom društvu gde se povela tema o ratu i gde se Hrvatsku prozivalo za odgovornost za rat i raspad Jugoslavije. Meni je tih trenutaka kroz glavu prošlo više misli: Miloševićev govor na Gazimestanu, jogurt revolucija u Novom Sadu, miting na Ušću, pa sam odlučio da reagujem. Postavio sam tom istom društvu sledeće pitanje: "Ako je samo Hrvatska odgovorna za rat, zašto se onda ratni sukobi vode u Hrvatskoj? Kada je to tako, zašto onda rata nema u Srbiji?" Na to moje pitanje sve što sam dobio bili su zbunjeni pogledi. Nakon moje reakcije usledio je izmenjen odnos tih istih osoba prema meni, drugim rečima- počeli su da me ignorišu te sam stekao nadimak "ustaša". Ubrzo su usledile prve telefonske pretnje koje su u početku bile u večernjim časovima. Odreagovao sam tako što sam otišao u pazovačku policijsku stanicu da prijavim telefonska uznemiravanja. Nažalost, niko od prisutnih policajaca nije želeo da me sasluša a kamoli da se potrudi da napravi nekakav zapisnik o prijavljenoj pretnji i uznemiravanju građana. Kako su se pretnje dešavale svake večeri, bio sam prisiljen da isključujem telefon. Sledeće što sam pokušao da učinim na svojoj zaštiti je bila pismena molba pošti u Staroj Pazovi da mi se odobri priključivanje tzv. "lopova" koji je mogao da identifikujem pozivni broj sa kojeg su pretnje bile upućivane. Nažalost, službeni odgovor iz pošte nikad nisam dobio. Zamolio sam jednog poznanika koji je bio zaposlen u pošti da se raspita šta se dogodilo sa mojom molbom. Nakon kraćeg vremena od poznanika sam dobio odgovor da je moja molba odbijena dok službeno obrazloženje nikad nisam dobio. Same telefonske pretnje me nisu toliko uznemirile koliko jasno i svesno ignorisanje državnih institucija. Kako je vreme odmicalo telefonske pretnje su postajale sve intenzivnije i dešavale su se u bilo koje doba dana ili noći. Stekao sam dojam kao da je nekolicina indoktriniranih bednih duša bila pretplaćena da sedi uz telefonski aparat i neprestano poziva moj broj.

Sledeće godine, tačnije 6. februara 1994. u selu Golubici dogodio se strašan zločin. Toga dana zaklana je Marija Purić u svojoj sobi dok je gledala televizor. Tu tragediju doživeo sam lično kao da se dogodilo nekome ko mi je bio sasvim blizak! Tada su me po prvi put obuzeli ozbiljni strahovi. Međutim ono što me je najviše zaprepastilo bile su glasine koje su se širile po Staroj Pazovi u vezi tog događaja. Glasine su bile toliko odvratne da su čak išle dotle da su Marijine roditelje i brata dovodile u sumnju sa tim zverstvom. Nisam mogao da verujem šta su ljudi bili sve u stanju da izmisle i izgovore. Tih dana sam se pitao gde su granice ljudskog bezumlja i gluposti, postoje li one? Dodatno me je uznemirilo poređenje tragedije porodice Purić iz Golubinaca sa tragedijom porodice Zec iz Zagreba. Pitao sam se zašto je uopšte bilo potrebno porediti zločine. Zločin je uvek zločin i zločinci nemaju ni imena ni ljudskosti ni nacije ni vere. Tih dana neposredno nakon Marijinog ubistva slušao sam i doživljavao ljudsku izopačenost i bezumlje gotovo na svakom koraku. Pitao sam se zar je moguće da su ljudi baš toliko ograničeni i slepi ili stvarno ne žele da vide šta se tu zapravo dogodilo ili sam možda ipak ja izgubio razum?! Svakog onog ko je o Marijinoj tragediji govorio na takav način doživeo sam kao njenog potencijalnog egzekutora.

Uznemirenost zbog telefonskih pretnji, ignorisanje državnih institucija, strahovi koji su se javili zbog Marijine tragedije te razmišljanja i stavovi ljudi u mojoj blizini doveli su me do takvog stanja svesti da sam stekao dojam da sam se zatekao u okruženju apsolutnog ljudskog idiotizma i bezumlja! Istovremeno, osetio sam se usamljen u svojim razmišljanjima i društveno nepoželjan. Zbog svega toga, odlučio sam se na životni iskorak i trajno napustio sredinu u kojoj sam odrastao. Odlazak i napuštanje kraja u kojem sam proveo detinjstvo evociralo je u meni teška i burna osećanja koja nikada do kraja nisu zacelila. Spletom životnih okolnosti, ponovo sam se vratio svojoj kući u Staroj Pazovi 2009. godine, odnosno nakon petnaest godina izbivanja i boravljenja u različitim životnim sredinama. Moram priznati da danas više nego ikada ranije osećam i uživam poštovanje svojih komšija, poznanika i prijatelja iz Stare Pazove. Verujem da je tom poštovanju pridoneo i moj socijalni polozaj gde sam se izdvojio iz društvenog proseka. Zahvaljujući poslu koji radim imam priliku da obiđem ceo svet i da boravim u mnogim svetskim metropolama gde sam upoznao mnoštvo različitih ljudi i stekao brojne poznanike, kolege i prijatelje. Upravo zbog takvog životnog položaja u prilici sam da mogu da osetim i vidim razliku te da povlačim paralele sa životom ljudi u Vojvodini, Srbiji i ostatku sveta. Svaki put kada se vraćam s puta dok avion sleće na surčinski aerodrom sa prozora se jasno ocrtavaju sremska ravnica, polja i naselja. Kad ugledam taj prizor prvi osećaj koji se tada javi u meni je mučnina. Naravno da se radujem svojoj porodici ali zapravo jedino mesto gde osećam spokoj je moja kuća, sve izvan toga još uvek unosi neobičan nemir u meni. Takav osećaj nameću i trenutne prilike u Vojvodini i Srbiji iz kojih može da se zaključi da se zapravo ništa značajno nije promenilo u odnosu na period od pre dvadesetak godina. Istina je da nema više rata ni pretnji ni progona ni ubijanja ali postoji određeno nezadovoljstvo koje se jasno može razaznati na gotovo svakom građaninu. To nezadovoljstvo je odraz i posledica jedne pogubne politike iz devedesetih godina. U razvijenim demokratskim društvima političari koji na bilo koji način ugroze socijalni položaj svojih građana budu kažnjeni od istih tih građana tako što postanu politički mrtvi i nikad više ne mogu da se bave politikom. U Srbiji su danas na vlasti protagonisti pogubne politike iz devedesetih godina. To je "moć" demokratije, ali žalosno je što su građani Srbije definitivno zaboravili na jadna vremena od pre dvadeset godina te biraju sebi političke lidere koji su ih već jednom ponizili, obezvredili i ogolili. Žalosno je videti mlade ljude koji se okupljaju i vesele Vojislavu Šešelju i lokalne medije koji s posebnom pažnjom najavljuju dolazak predsednika SRS-a u njihov studio. Ne mogu da se ne zapitam, što je tim mladim ljudima u glavi, koji su njihovi zivotni motivi i ideali? Po mom skromnom mišljenju sve dotle dok se na obzoru političke scene Srbije izmenjuju lica koja su imala bilo kakve veze sa periodom iz devedesetih godina, bez obzira kojoj su političkoj struji pripadali te da li su podržavali tadašnju vlast ili jos se protivili, lično ne vidim da Srbija kao država može napredovati. Razlog tome je taj sto sva ta politička lica nose na sebi teret odgovornosti za ta vremena i nikada se toga neće moći da oslobe. Onog momenta kad se u Srbiji pojave nove političke struje, nova lica koja neće imati nikakve veze sa tim nesrećnim periodom tek tada će se moći da se očekuju bolji dani. Iz moje sadašnje perspektive kada mogu reći da iza sebe imam jedan izuzetno sadržajan život te iz ugla roditelja, akademskog građanina i čoveka svestan sam da sam jos u ranoj mladosti imao znatno šire i zrelije poglede na život u odnosu na dobar deo tadašnjih, da ih tako nazovem, akademski obrazovanih osoba. Upravo zbog izražavanja vlastitih stavova i neslaganja sa stereotipnim, subjektivnim i indoktriniranim razmišljanjima trpeo sam posledice jos kao srednjoškolac. Često sam zbog izražavanja vlastitih stavova neretko i kasnije upadao u životne neprilike ali sam uvek ostajao dosledan sebi do kraja. Upravo to je i poruka današnjim mladima! Ne treba da veruju nikakvim političkim, prosvetnim, verskim ili medijskim subjektima. Svaku informaciju koju prime treba da provere iz više različitih izvora te na temelju toga da grade vlastiti stav. Danas kad živimo u svetu interneta, informacije su dostupne lakše nego ikad ranije a to pomaže izbegavanju stereotipnih stavova, društvene izopačenosti i rađanju vere u bolju budućnost. Moja mladost bila je nasilno izmenjena. Nisam je takvom zamišljao ipak i pod takvim, izmenjenim, okolnostima uspeo sam da je pametno iskoristim, te danas svojoj porodici mogu da omogućim sasvim pristojan život. Mladost Marije Purić nasilno je prekinuta i upravo njena tragedija je obeležila moju budućnost i današnji život. Nažalost Marijin život nije i jedini koji je u to vreme bio nasilno prekinut. Spoznavanjem i sagledavanjem nemilih dogadjaja iz prošlosti u vlastitoj životnoj sredini gradi se prevencija izbegavanja mogućeg ponavljanja istih stvari u budućnosti. Verujem da će i ova priča pomoći u rasvetljavanju tih ružnih događaja kao što je bila Marija. Nesrećna devojka koju nikad nisam imao priliku upoznati.

Po moru, 31. 10. 2015.