Ja sam doktor Milan Bičanić, liječnik. Radio sam u sremskom selu Kukujevci, to je 11 kilometara od Šida, kao liječnik. Sudjelovao sam u svim tim događajima. Posle pada Berlinskog zida, onda iza toga Jogurt revolucije, pa nadalje. U to vrijeme su se osnivale političke stranke u Srbiji, pa su i Hrvati organizirali stranku kako bi sudjelovali i participirali u političkom životu Republike Srbije. Prva stranka koja je osnovana u Srbiji, zvala se DSHV, hrvatska stranka koja je objedinjavala Hrvate u Bačkoj, Banatu i Sremu. To je bio Demokratski savez Hrvata u Vojvodini. Bela Tonković je bio predsednik, a ja sam bio prvi do predsednika i predsednik za Srem. Kao jedna osoba koja je bila politički vezana za svoj narod i koja je predstavljala svoj narod na tom području i državi, bio sam i dosta, sasvim jasno, odgovoran za taj narod. Morali smo dobro programirati naš program, naše stavove, našu politiku kako ne bi smetalo drugome ono što mi tražimo. Nismo tražili više od onoga što nam pripada i što imaju manjine, jer mi smo sebe uvek smatrali manjinom u državi Srbiji. Tako da smo kroz stranačku organizaciju samo želeli ostvariti svoja demokratska prava.

I: Da li mislite da ste imali problema upravo zbog svog političkog angažmana?

M: Već mi je rečeno da svaki osvešten Hrvat ugrožava velikosrbina. Svaki velikosrpski režim ne trpi osveštene Hrvate, nego poslušne Hrvate. Nama je savetovano da je pametnije da šutimo, čak su i neki naši dobronamerni ljudi smatrali da smo pogrešili što se nismo inkorporirali u srpske demokratske stranke, kako ne bi na neki način dirali one radikalne Srbe. Vjerujem da ne bih imao problema da me poplava nije odnijela u te političke vode. Onda sam mislio: “Pa tko će ako neću ja? Ja sam sad taj koji tu moram prosvjedovati protiv toga što se događa“. Događale su se strašne stvari, ne može čovjek to sve ni ispričati. Recimo od medijskog linča, pa nadalje, pa do realizacije tog linča. Onda sam i ja počeo biti sve delatniji, oglašavati se sve više i u tisku i na radiju. Govorio sam da mi zemlju Srbiju priznajemo, da mi ne ratujemo protiv njih, da mi ne siječemo tu klade i stavljamo balvane na put kao što je bilo u Krajini, nego priznajemo državu u kojoj živimo i u toj državi želimo ostvariti svoja građanska, nacionalna i ljudska prava, ljudske slobode. To smo očekivali od njih. Kad je pobedila demokracija u Hrvatskoj, kad su se Hrvati izjasnili da hoće Hrvatsku, onda su počeli problemi. Onda su počeli nas Hrvate prozivati: „Ustašo, idi!“, zvali su nas „tuđmanovcima“ i tako. Pogotovo u to vrijeme kad ste htjeli reći tko ste i što ste, pogotovo kad ste htjeli i stranku, pa preko stranke i djelovati, onda na to niste imali prava. Automatski ste bili proglašavani ustašom ili tuđmanovcem ili nekim ko ugrožava srpski narod i njihov slobodni život i razvitak, a mi smo uvek poštovali srpski narod, ponosili smo se njime. Njih smo poštovali, svoje smo voljeli. To je bila naša životna deviza u svemu. Međutim, došlo je vrijeme kad nije vrijedelo ništa što ti to kažeš i što objašnjavaš ljudima da su nacionalne manjine u bilo kojoj državi jedno bogatstvo, nešto čime se svaki narod mora ponositi, a ne ga zatirati. Počeo je medijski rat, taj medijski rat je išao na štetu Hrvata. Posle su počele premetačine, optuživalo se Hrvate da se naoružavaju, da poseduju oružje, da ga dobijaju iz inozemstva, da ga sakrivaju po grobnicama, po štalama, po kućama, pod podovima. Dolazila je specijalna policija koja je noću budila ljude, pred decom ih terali u kut, tukli, razbijali su podove, razbijali ormare, tražili su oružje, pod izlikom oružja, naravno oružja nije bilo i tako. To je bio jedan dio direktnog terora, a bilo je i drugih vidova terora. Recimo, podmetanje bombi na neke objekte, na verske objekte po čitavoj Vojvodini. Videlo se da se nešto sprema, jer niste nigde mogli reći nešto, a da se na vas ne obruši čitava štampa. To je bila jedna zaglušujuća buka velikosrpske misli i ideje i smatrali su da je tad vrijeme ili nikad za njih. Mi smo opet držali da ćemo odbraniti svoja građanska i ljudska prava, ljudske slobode, da je to država u kojoj se može živjeti, da je konačno „svanulo“ i nama sunce, da se prosto radujemo svi slobodi, da je pao jedan režim, jedna koprena, nestalo je hladnog rata. Hteli smo sebe naći u tom svemu i ekonomski i kulturni prosperitet i autonomiju, pa i svoje pismo i svoju neku emisiju na radiju. Htjeli smo ono što imaju sve manjine u jednoj demokratskoj Evropi. Nismo tražili ništa više i nikako na štetu Srba.

I: Da li ste imali nekada direktne pretnje ili pritiske?

M: Pa jesam, kako ne. Što pismima, što pamfletima. Recimo, okačili su mi ispred ordinacije: „Ti si ustaša, odlazi“ ili „Ubićemo te“. Razbiju mi auto, izvade mi rezervnu gumu, isjeku je, izbodu je noževima i ostave cedulju na kojoj piše: „Ovo će se i tebi dogoditi ako uskoro ne odeš“. Onda je bilo pokušaja penjanja po gromobranu, bilo je njih jedno pet. Jedan je pao i počeo psovati, što je mene probudilo. Prijavio sam to policiji, ali oni su rekli: „Nisu to nikakvi četnici, to su neki, napili se u birtiji. To si ti nešto sanjao“. Recimo, polazim iz Mitrovice, idem u Kukujevce i prolazim pored Sajmišta u Kuzminu, tamo je četnika bilo jedno 2.000. Peku pečenke, pjevaju pjesme koje upozoravaju da će se hrvatskom narodu desiti veliko zlo, da će nas klati, da je sad njihovo vrijeme i tako. Kada sam došao kući, pozvao sam policiju i rekao: „Čujete li? Treba selo čuvati, eno tamo su ljudi koji nam prete“. On mi je rekao: „Ma doktore, čega se ti bojiš? Nema čega da se bojite, nisu to četnici, to su turisti“. Sav taj naš strah i bojazan srpska zvanična vlast je negirala. Sve su se manje interesirali za nas Hrvate kao ljude i sve su nas manje štitili, a sve više na pojedince pazili, pogotovo na mene. Mene su klevetali na druge načine. Moje kolege, vlast, su govorile: „Šta je sa tim doktorom? Šta je poludio? Nekad je bio pravi doktor, sad ne zna ništa, ne zna recept napisati.“ To su bili direktni pritisci na mene. Ne samo to, bilo je i težih, teško je se toga i podsećati. Dva atentata su pokušana na mene, neuspešno. Teško sam prolazio tamo, vjerujte mi da nije bilo dobrih Srba i dobrih ljudi u tom narodu... Njima je bilo žao da ja poginem tamo od strane nekih ekstrema srpskih i paravojnih formacija.

Bili smo sotomizirani na sve moguće strane. Recimo, prolazim kroz Šid u 9 sati ujutro, mislim da je bio pijačni dan. Neki mali je počeo da viče: „Eno doktora, eno ustaše. Stani da te popišam“ . Pobegao sam u neku prodavaonicu, poznavao sam trgovca. Pitao sam ga da me sakrije negde i on mi je rekao da izađem na zadnja vrata i pobegnem na pijacu. Da su me uhvatili, pa ti dečaci bi mene tamo kamenovali, izboli, napravili masakr. To je bilo takvo vrijeme da je bilo sve dopušteno onoj drugoj strani, a vama ništa. Znalo je biti situacija da su u školi pravljene provokacije na način da je nacrtan hrvatski grb, a drugi napišu ispod njega „ustašo“. To nisu napravila hrvatska deca, to je bilo napravljeno da bi se maltretirala hrvatska deca. To su stvari koje normalan čovjek u današnje vrijeme ne može razumeti.

Koliko toliko ta zvanična vlast je nas štitila na neki način. Ja sam bio, doduše, u kućnom pritvoru. Recimo, kada idem u kućnu posetu bio sam po pet puta legitimiran od strane istih osoba u jednoj ulici. Sačekaju me, pa me legitimiraju opet, traže mi dokumenta, kuda idem, što idem… Što bi vi rekli na to? Što je to nego maltretiranje i pravljenje budalom? Jednostavno, sluđivali su vas, terali su vas da ispalite bilo što da bi imali razloga da vas odvedu i mlate. To je tamo bilo svake noći. Dolazili su po 10, 20 Hrvata, kako kada, strpaju, odvedu u neko kukuruzište, istuku na mrtvo ime i nikom ništa. Nemate se kome žaliti, a kada se žalite kažu da nisu oni i da oni sa tim nemaju veze. To je bilo vrijeme, to je bilo ludilo. Niste vi tu mogli vidjeti izlaza. Vi ste vidjeli da nešto nije u redu, da se nešto strašno događa, da će krv početi liti, samo se pitalo minuta kada će početi liti.

I: Koji je to trenutak bio kada ste odlučili da odete?

M: To je bilo kada mi je došao visoki funkcioner iz Šida i rekao mi: „Doktore, imaš sat vremena da odeš“. To mi je na pultu rekao. Pitao sam: „Kuda da odem? Kojim putem da pobegnem?“. To je bilo negde oko pola 11, zvao me je da izađem iz ordinacije, šapnuo mi i otišao. Rekao mi je: „Ozvučen si. Ne mogu ti reći ništa u ordinaciji. Bježi doktore ako boga znaš, mi te više ne možemo zaštititi. Dolaze paravojne formacije i ti si na spisku za odstrel i bićeš ubijen i ti i žena“. Šetao sam po ordinaciji, mislio sam šta ću i kako ću. Došao je i drugi funkcioner, nezavisno od ovog prvog i kaže: „Bježi doktore ako boga znaš. Dolaze oni koje mi ne možemo kontrolirati“, sve kao i ovaj. Došao sam kući, ženi sam samo rekao da idemo u kućnu posetu u Morović. Rekao sam joj da povede psa. Sjeli smo u auto, pa preko njiva na auto put i bježi. Eto, tako je bilo.

Treba iskreno reći, Srbija je izgubila vrlo vredne građane, 40.000 vrlo vrednih ljudi. Ti ljudi su voljeli svoj zavičaj. Nikada nisu bili zapreka vlasti. Bili su poslušni ljudi da prosto to tako kažem. Voljeli su te svoje vinograde, ta svoja polja, voljeli su Srijem. Niko nije pretpostavljao da će to biti takav pogrom, niko nije očekivao da će se to desiti na takav način. Točka na i je bila kada je počela mobilizacija. Onda su ljudi tražili odgovore na pitanja: „Kakva mobilizacija? Kome to idemo? Na Vukovar? Pa kako ću ja, pa tamo su Hrvati? Ja tamo imam bratića, sestru...“ Ljudi su tamo imali svoje. Bježali su, sklanjali su se u kukuruze, a onda su obitelji tih koji su se sklanjali bile maltretirane, tukli su ih, ubijali i tako.

Teško je o toj temi razgovarati ovako kao što ja sad pričam. Teško je govoriti o tome. To bi trebao čovjek sjesti, napisati dio po dio kao što sam ja to napisao u knjizi „Srijem, krvavo krilo Hrvatske“. Tu ćete naći sve odgovore. Važno je da bi se znalo da su manjine bilo koje države nacionalno bogatstvo, to je spoj sa drugim državama. To je most koji spaja dva naroda.