Rođen sam na Baniji, tamo sam išao u  osnovnu i srednju školu, između Gline, Petrinje i Siska. Posle vojske zaposlio sam se u Železari Sisak. U Sisku sam upoznao i suprugu, sa kojom sam dobio dvoje dece. Posećivao sam i roditelje i braću koja su živela u Petrinji jednim normalnim životom.

To je sve je počeo da se menja početkom 90-ih. Hrvatska i Slovenija su htele da odu iz Jugoslavije, što je potvrđeno na referendumima. Sa ovim se nisu slagali Srbi u Hrvatskoj, jer su sa pojavom nacionalističkog pokreta u Hrvatskoj počeli da se prisećaju događaja i zločina iz Drugog svetskog rata. Počeli su oružani sukobi tokom 1991. prvo na proleće, a zatim i u jesen iste godine. Formirana je Republika Srpska Krajina, i stalni ratni sukobi, sa povremenim mirnijim periodima su trajali narednih četiri godine. Kada nisam odlazio na položaje, odlazio sam na posao, i bavio se trgovinom. Početak „Oluje“, 4. avgusta 1995. me je zatekao na položaju u Bosni, kod Bihaća, gde smo išli kao ispomoć. Kada je narednog dana pao i Knin, krenuo sam sa još nekoliko kolega da se povlačim prema Bosni. Kod Banjaluke sam pronašao porodicu, suprugu i decu, u izbegličkoj koloni, na traktoru koji je vozio jedan prijatelj. Uskoro smo nastavili prema Srbiji, u koju smo došli oko 10. avgusta. Vozili smo se po Sremu i došli smo do sremskog sela Susek, gde su nam neki ljudi pomogli, dali nam da jedemo, da se okupamo i malo sredimo. U Suseku smo proveli noć, i sutradan nastavili prema Novom Sadu, gde je bio smeštajni  centar na SPENSU. Tamo smo se prijavili i dobili smo izbegličke identifikacije. Kako je narednih dana mnoštvo ljudi iz svih delova Krajine došlo u Novi Sad i smestilo se na SPENS, morali smo da nastavimo dalje. Jedan naš prijatelj je imao neke poznanike u Vrbasu i krenuli smo ka njemu. Tokom vožnje, drugi prijatelj je rekao da je čuo da ima kolektivni centar u Adi, i predložio da tamo odemo.

U Adu smo došli 18.08.1995. Smestili smo se u lokalnoj školi, nas desetak. Narednih dana smo se dobro organizovali, žene su kuvale i spremale, a mi smo odlazili po hranu i ostale potrepštine u Adu. Dana 24.08.1995. u prepodnevnim časovima u dvorište osnovne škole u Adi došli su pripadnici MUP-a Srbije i tražili naša dokumenta. Od muškaraca sam tada bio samo ja prisutan. Kada sam im dao izbegličku legitimaciju, rekli su mi da moram da pođem sa njima na neko rutinsko ispitivanje. Otišli smo u stanicu policije u Adi, gde su me zadržali nekoliko sati. Bilo je tamo još nekoliko muškaraca, koji su došli iz Krajine ili Bosne. Posle tih par sati, došao je jedan autobus, u koji su nas uveli. Na naše pitanje gde nas vode, samo je jedan od policajaca odgovorio da je stiglo naređenje da se moramo vratiti na položaje. Odvedeni smo do Erduta, i tamo su nas sproveli do trening centar Srpske dobrovoljačke garde. Po dolasku, sačekao nas je i Željko Ražnatović Arkan, koji je neke među nama izveo iz kolone i počeo da se dere na njih, i pita zašto smo napustili Krajinu i ko će sada da ratuje sa Hrvatima. U Erdutu smo proveli pet dana, a neki od nas su u tom periodu bili ozbiljno maltretirani i podvrgnuti torturi. Posle pet dana, ja sam sa jednom jedinicom trebao da budem prebačen u Bršadin, ali sam ipak završio u Pačetinu, na prvoj borbenoj liniji između Hrvatske i Istočne Slavonije. Bio sam u jednoj minobacačkoj jedinici, i upravljao sam minobacačem od 120 mm. Uskoro sam mogao da se javim porodici u Adu, u jednom kratkom telefonskom razgovoru. U Pačetinu sam proveo tri i po meseca. U nekoliko navrata sam pričao i sa Goranom Hadžićem, tada predsednikom Istočne Slavonije, koji je predlagao da javimo porodicama da i one dođu i da se usele u Lipovaču , u jedno selo blizu Pačetina,s u napuštene hrvatske kuće. Posle tri i po meseca sam pušten i otišao sam u Srbiju, da potražim porodicu, koju sam pronašao u Molu, selu u opštini Ada.

Tužio sam Republiku Srbiju jer sam protiv-pravno bio uhapšen i vraćen na ratišta, na kojem sam doživeo ozbiljnu torturu. Posle više godina suđenja, tokom 2004. dobio sam presudu po kojoj država Srbija mora da mi isplati nadoknadu od 120 000 dinara, za pretrpljeni strah i bolove. Od presude je prošlo skoro 10 godina, a ta suma mi još nije isplaćena i to shvatam kao ozbiljnu opstrukciju od strane države. U međuvremenu, sa zateznim i drugim kamatama, dosuđena cifra je porasla na preko milion dinara i očekujem da mi to država nadoknadi u skorom periodu.