Đuro, prisilno mobilisan
Moje ime je Đuro I rođen sam 1952. u Sisku. Na Baniji sam odrastao i školovao se. Tamo sam upoznao svoju buduću suprugu, sa kojom sam posle stupanja u bračnu zajednicu, dobio dvoje dece.
Našu svakodnevnu rutinu, prekinuli su događaji koji su počeli da se odvijaju od 1990. godine. Prvi izbori, posle uvođenja višestranačja, pokazali su da nacionalističke partije imaju najveću podršku naroda i da će doći do promena u tadašnjoj zajedničkoj državi. Od sledeće godine, posle nacionalističkih provokacija, situacija je bila napeta i vrlo neizvesna. Ljudi su prestajali da rade, pravili su se oružani odredi, što policije i vojske, što teritorijalne odbrane. Od leta 1991. provokacije su postepeno od usmenih prerastale u oružane, da bi pravi rat počeo u jesen te godine. Zbog početka rata, izvršena je mobilizacija i ja sam takođe mobilisan. Naredne četiri godine sam stalno odlazio na položaje, kao i svi ostali ljudi. Napravljena je Republika Srpska Krajina, i mi smo branili njene granice. To je potrajalo sve do avgusta 1995. kada smo, počevši od 4. avgusta bili napadnuti zajedničkim akcijama hrvatske vojske i policije, uz sadejstvo muslimanskih snaga. Naš otpor je trajao par dana, posle kojih smo zbog vojne nadmoći bili prisiljeni da krenemo da se povlačimo. To je ujedno predstavljao i kraj Republike Srpske Krajine. Većina našeg naroda, i civila i vojske se povlačila preko Bosne. Neki su ostali u Bosni, dok je većina nastavila prema Srbiji. I ja sam preko Bosne došao do Srbije. Većina članova moje porodice je išla razdvojeno, tako da su po dolasku bili razdvojeni, jer je jedan deo otišao prema Kosovu, a drugi u Vojvodinu. Posle dolaska, promenio sam mnogo gradova u Srbiji, jer sam pratio kolone.
U Zrenjaninu sam pronašao porodicu, i smestili smo se u Kleku, malom selu pored Zrenjanina. Po dolasku tamo, smestili smo se kod jednog čoveka , koji nam je ustupio neke pomoćne prostorije. Morali smo takođe da se prijavimo lokalnoj ispostavi Crvenog Krsta, kako bi dobili pomoć i izbegličke identifikacije. U Kleku i okolnim mestima gde se smestila većina ljudi iz mog kraja i ostalih delova Hrvatske, počelo je tih dana da se priča da policija privodi izbegle ljude iz Krajine, i da ih vodi u nepoznatim pravcima. Dana 28.08.1995. došli su policajci iz lokalne policijske ispostave i rekli mi da moraju da me odvedu na informativni razgovor tamo.
Po privođenju, i postavljanju par pitanja, koja su se odnosila na mesto i vreme dolaska u Srbiji, prosledili su me u Zrenjanin, odakle sam autobusom, koji je bio prepun Srba iz Krajine odvežen za Erdut, u trening kamp Srpske dobrovoljačke garde. Tamo sam proveo narednih osam dana. Taj period nikada neću moći zaboraviti, tih osam dana u Erdutu. Po dolasku sam prošao kroz špalir prisutnih vojnika, koji su me šutirali i udarali rukama. Sve vreme su mi govorili da sam izdajnik, i da je zbog mene i meni sličnih propala Krajina. Istog dana sam ošišan na vrlo kratko, skoro ćelavo. Tortura je nastavljena narednih dana. Preko 7 000 ljudi je u momentu kad sam ja bio u kampu bilo prisutno, iz svih krajeva bivše Krajine. Svi su bili uplašeni i izmučeni. Posle osam dana sam prebačen u Beli Manastir, odakle sam odmah prevežen u Novi Čeminac. Tamo sam ja i ostali ljudi koji su prisilno mobilisani služili kao popuna vojske Istočne Slavonije. Položaji hrvatske vojske su bili udaljeni oko 200 metara preko Drave. Tamo sam proveo više od tri meseca. U tom periodu nije nam bilo dozvoljeno da se javimo svojim porodicama niti da odemo da ih posetimo. Stalno su nas oslovljavali sa izdajnicima, i govorili da smo zaslužili sve što nam se dešava. Ja sam brinuo o porodici, o ćerki koja je trebala da nastavi školovanje, i stalno sam mislio na njih. Posle isteka tri meseca sam vraćen u Srbiju. Izgubio sam više od deset kilograma tokom boravka. I posle odlaska, stalno sam mislio na torturu kroz koju sam prošao, na šutiranja, prozivanja, plljuvanja. Teško sam se vraćao u dnevne tokove života.
Nisam hteo da tužim Republiku Srbiju, zbog prisilnog odvođenja. Nisam želeo da moje ime stoji u nekoj tužbi ili presudi protiv svoje države, i ako sam svestan da sam protiv zakona uhapšen i ponovo odveden na ratišta.
Klek
28.08.1995