Miloš

Te 1995. godine na svečanoj maturskoj večeri gimnazije Dušan Vasiljev u Kikindi, kada je raspoloženje dostiglo kulminaciju, trojica učenika su pod prisilom odvedena i nisu do kraja ostali sa svojom generacijom, jer su bili iz drugih krajeva, a ne banaćani. Njihovi roditelji su sa porodicom izbegli i oni su odvedeni, tobože, kao vojni obaveznici da se vrate na te militarske granice.

Slavka

Počelo je veselje, igralo se, pevalo se i odjednom imate upad, dolazi policija i njih trojicu hvata i iznosi. Međutim, mi smo kao profesori stali ispred njih i tražili smo da ih ostave da se završi i onda da odu. Oni su nam drsko rekli da se nemešamo.  Tako da su svu trojicu, na leđima drugari izneli. Mi smo izašli i pozdravili se sa njima. Upali su u najveće slavlje, kada se razbuktalo, kao da su planirali da naprave taj bum i da ih odvedu. To je plač bio, ne mogu vam opisati, to da se moglo snimiti tog trenutka. Svi smo plakali, cela generacija. Ja se sva naježim kad se setim toga.

Miloš

Taj utisak je neizbrisiv u sećanju svih nas i ostalo je ono pitanje: Zašto je to moralo da se desi i da li je moralo da se desi?

Slavka

Posle se nisam čula ni sa kim više, to se malo i zataškalo sve, rat je krenuo kako je krenuo i onda si samo razmišljao šta će se dogoditi i ovde kod nas.