Za proterivanje Hrvata u Vojvodini saznala sam još pre 1992. godine. Dakle, pre čuvenih Hrtkovaca i govora Vojislava Šešelja, jer sam radila na Yutel-u od 1990. godine do kraja, dok je Yutel radio, do 1992. godine. Mi smo već krajem devedesetih imali informacije da je problem sa Hrvatima u Vojvodini, da im se pišu preteće poruke, nekima su čak bačene bombe ispred kuće, grafiti koji su ostavljani, pozivi na telefon sa pretnjama da se isele i tako dalje. Tako da sam ja išla u dosta mesta po Sremu i već tad radila tako jednu, kako da kažem, nesnosnu i vrlo neprijatnu situaciju za većinu Hrvata. Tad još nije bilo žrtava, ali je bilo dosta onih koji su bili zastrašeni i koji su imali dilemu da li da odu ili da ostanu u Vojvodini. Većina onih koje smo mi intervjuisali su tada, još devedesetih i 1991. godine, odlučili da ostanu. Na žalost, sa mnogima od njih se nisam kasnije srela. Bilo ih je u okolini Rume, a kasnije kada je 1992. godina došla, onda su krenula i ta mesta - Hrtkovci, Gibarac, naravno Slankamen i sve tu u okolini.

I: Kakav je bio osećaj jednom mladom novinaru u takvoj atmosferi baviti se tom temom? Kako je to izgledalo?

M: Ja sam tada imala 22, 23 godine. Kako da ti kažem, ja nisam iz neke zabavne redakcije, u kojoj sam krenula 1984. godine, ja sam već 1987. godine bila u informativnoj i sve to, taj narastajući talas nacionalizma i svega što je krenulo krajem devedesetih, mene je već zakačilo u informativnom programu. Iako sam imala malo godina, nisam toliko malo imala novinarskog staža. Sam taj moj odlazak na Yutel je bila jasna poruka da se ja ne mirim sa takvom situacijom. Dakle, svi koji su otišli iz državnih medija, tada drugačijih medija nije ni bilo u Jugoslaviji, u Yutel, bio je taj pokušaj da ljude u Jugoslaviji informišemo na pravi, drugačiji, objektivan način, za razliku od onih televizija koje su u svim državama bivše Jugoslavije izveštavale vrlo jednostrano. Nacionalizmi su se budili u svim tim republikama, tada bivše Jugoslavije, i moj jasan odgovor je bio “ne”, odlaskom na Yutel, bez obzira na to što su Yutel mnogi nazivali ili ovakvim ili onakvim. Upravo što je svima smetao, meni je bio jasan znak da smo na dobrom putu. Onda je bilo prirodno da idem i izveštavam o ljudima koji ništa nisu skrivili, ugroženi su, preti im se, odjednom je jako bitno bilo ko je koje nacionalnosti. Dakle, ja to nisam doživela nikako kao neko veliko iznenađenje, niti nešto sa čime ću se ja boriti sama sa sobom, da li to treba da radim ili ne. Bio je to nekako prirodan put, da izveštavam o onome što se ljudima u mojoj okolini dešava. Da sam ostala na Televiziji Vojvodine, odnosno Televiziji Novi Sad u ono vreme, sigurno da takve teme ne bih mogla da obrađujem. Kada je ta televizija još tu i tamo, kako da kažem, bila u normalnim okvirima, dakle već pre tih velikih pritisaka, otišla sam sa Televizije Novi Sad. Otišla sam na Yutel 1990. godine. Tamo sam mogla, naravno, apsolutno da radim svoj posao. Posle 1992. godine, kada je Yutel ugašen zbog rata u Bosni koji je krenuo, radila sam za strane produkcije, gde opet nije bilo uslovljavanja te vrste. Tako da nekako ceo taj moj novinarski put, kasnije kroz te neke nezavisne strane produkcije, posle Slobodnu Evropu, kasnije za svoju produkciju, nisam imala ljude iznad sebe koji su me sputavali da radim onako kako mislim da bi trebalo profesionalno. Ja nisam imala tu neku borbu sa cenzurom, autocenzurom i sve ostalo, i ova situacija u kojoj se sad nalazim, nadam se da će ostati tako.

I: Da li je tema irelevantna, da li je ljudi takvom smatraju, da li niko ne želi da zna o tome? Šta je po sredi?

M: Pre svega, kada se rat završio, tokom rata je mali broj ljudi znao da se uopšte to dešava, dakle, kad se rat završio i kad su prošle određene godine, ja sam imala svoju produkciju Urbans i 2001. godine sam htela, kada je došla ta nova vlast u Srbiju, da otvorimo ta pitanja koja su godinama tavorila. Tokom rata, hajde da postoji razlog zašto to nije bilo otvoreno pitanje, nije bilo medija na kojima bi to moglo da se piše. Sporadično smo mi nešto obeležavali u ovim medijima što smo radili za strance. Mi smo na Slobodnoj Evropi, od kako je osnovana 1994. godine do 2000, obeležavali svake godine taj 6. maj. Podsećali smo na godišnjicu tog proterivanja. To je mali krug ljudi slušao. Posle 2000. mislila sam da to treba da krene i u ove veće medije. Mi smo to pitanje otvorili u okviru Urbans-a, ali na Televiziji Novi Sad u ono vreme. Moje veliko zaprepašćenje nije bilo što ljudi u Novom Sadu nisu znali šta im se dešavalo sa skoro pa komšijama, nego što sami poslanici u parlamentu, to su sve bili predstavnici DOS-a, su bili potpuno iznenađeni da se to dešavalo u Vojvodini. Mi imamo snimljene izjave vrlo poznatih političara iz Demokratske stranke i drugih stranaka demokratske orijentacije, neki su rekli da su tad bili mali, neki da ne znaju šta se tu uopšte dešavalo. Pokojni Batić, koji je tad bio ministar pravde, je obećao da će se to uskoro naći na dnevnom redu republičkog parlamenta. Naravno, nikad se nije našlo na dnevnom redu.

Naravno, bilo je onih koji su prosto smatrali, u odnosu na sve ono što se desilo tokom rata u Hrvatskoj, gde je veliki broj građana srpske nacionalnosti stradao, da je ovo zaista minorno šta se desilo Hrvatima u Vojvodini. Dakle, uvek imamo to – „Ali tamo su veće žrtve“, „Ali kad oni srede svoje, mi ćemo tek onda da sredimo svoje dvorište“. Verovatno su to raznorazni razlozi, nije bilo popularno baviti se time, nisu bile katastrofalne žrtve u smislu pogibije ljudi, iako je bila nekolicina koja je stradala i uvek je bilo „oni su nama više uradili“. Ja sam smatrala, kao novinar koji tu živi, da ta pitanja treba otvoriti pre nego što se političari sete da ih otvore, pre nego što tamo neki Hag to počne da smatra važnim pitanjem, i zato sam radila na tome. To što nije bilo puno kolega koji su me podržavali, nije mi bila prepreka. Išla sam na ono što instinktivno mislim da treba raditi. Mislim da za ovo nije bio potreban veliki instinkt jer gledaš svojim očima, tu se dešava i treba o tome razgovarati.

Ja to radim jer smatram da treba razgovarati o nome što se desilo u prošlosti. Ne samo što smatram da ako ne istražimo prošlost, ne možemo krenuti u budućnost, što je naravno jedna velika istina, mislim da je i moralno da razgovaramo o onome što su tu neki ljudi iz našeg komšiluka ili koji imaju veze sa našom državom, radili u naše ime. Dobar dokaz za to je što ste se vi, koji imate veze sa fakultetom na kome radim, zainteresovali za tu temu. Mislim da apsolutno treba sa mladim ljudima pričati o tome bez obzira na to što te teme nisu popularne, bez obzira na to što te emisije nisu gledane. Treba razgovarati i ne kažem da će to biti uslov da se to više ne desi, ali bar je to naš pokušaj da se to više stvarno ne desi.

Zainteresovali su me ti ljudi, gde su oni sada. Zato sam dalje istraživala, našla ih u Kuli, išla tamo, snimala kako su se oni osećali kada im se to dešavalo. Jedan deo mog istraživanja je bio da nađem i ljude koji su otišli preko. Tužne su to sudbine. Ljudi plaču, pokazuju te slike, sećaju se nekog svog života. Definitivno oni dušom pripadaju više ovde, ali situacija ih je naterala da odu tamo.

To su jedna važna iskustva za jednog novinara, da se lično susretne sa tim pričama, a ne putem nekih drugih članaka, izjava ili, ne daj bože, izjava političara.