I: Kako ste prvi put saznali da dolazi do nekog, uslovno rečeno, organizovanog zastrašivanja i proterivanja ljudi?

Đ: Pa pričalo se o tome i to se prenosilo. Međutim, treba istaći da je tadašnja Televizija Novi Sad sa novinarkama koje su bile bliske režimu, jedna se zvala Ljiljana Ilić-Đurđevac, a druga Milijana Baletić, davala priloge i sećam se da je bio snimak celokupnog razgovora u kom je pokušao da se uspostavi neki dijalog između dobeglica i meštana. Tu je bio ceo vrh Opštine Ruma i bio je predsednik Skupštine AP Vojvodine Damir Radenković, iz Rume praktično, i narodni poslanik Đura Marović koji je govorio na tom skupu, a predsednik Skupštine APV nije govorio. Tada sam ja počeo da se interesujem za te stvari. Kako je vreme odmicalo, sve više je dolazilo alarmantnih vesti o tome. Videle su se neke stvari. Recimo, u Rumi, na Bregu i u delu Iriške ulice, to je ona ulica ka Novom Sadu i taj deo, tu su uglavnom živeli Hrvati. Tu su prostorije KUPD-a „Matija Gubec“. Na to društvo bačena je kašikara. Tri puta su bacali kašikaru na porodicu Rakoš. To je sve u neposrednoj blizini zgrade MUP-a, a odmah sa desne strane prema Kraljevcima, na uglu je bila kafana pod imenom „Velika Srbija“, vlasnik je bio Nenad Neca Mušicki. Nezvanično, ta je kafana bila štab za iseljavanje Hrvata iz Rume. Sa druge strane, neki pojedinci sprske nacionalnosti ukazivali su na ono što se dešavalo u Hrtkovcima. Ja sam prvi put bio u Hrtkovcima u aprilu, sećam se da je bio Veliki petak po Julijanskom kalendaru i najavljen je zbor Srpske radikalne stranke. To je bilo strašno. Kiša pada, pušta se „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“, „Sprem'te se, sprem'te četnici“, zastave sa mrtvačkim glavama, crne zastave. Ikonografija i scenografija su bile takve, sa kokardama, šubarama i tome slično. Mi smo otišli u porodičnu kuću jednog meštanina, Zvonko se zove, koji se takođe iselio. Bio je trgovac i bio je nešto u Mesnoj zajednici. On nam je pričao šta se sve dešava. Bili smo prisutni kada je neko tada pokucao na roletne. On je rekao: “Eto već je počelo. Kako počinje noć, počnu i ta uznemiravanja i uzbunjavanja“. Tad smo mi pokušali da organizujemo nešto, reagovali smo. „Borba“ je prva to objavila, redakcija u Novom Sadu. Odmah su reagovali intelektualci, dvadeset i nešto intelektualaca, uglavnom profesora sa nekih fakulteta. Najviše sa Pravnog, Tehničkog, Filozofskog, Poljoprivrednog fakulteta i tako još po neki. Počelo je da se priča o Hrtkovcima. Vreme je bilo takvo da je ljudima tamo bilo nepodnošljivo da žive.

Postoji više stereotipa o proterivanju Hrvata iz Srema i Vojvodine. Ja bih hteo da razbijem najmanje dva. Prvi stereotip je da su Hrtkovčani i svi meštani hrvatske nacionalnosti dobrovoljno odlazili i menjali kuće i dobili veće i bolje kuće nego što su imali u Sremu. Prvo, to je laž. U Hrtkovcima ima bogatih, velikih kuća jer je dosta meštana živelo u inostranstvu i pravili su tu kuće. U njih su se useljavale izbeglice koje je tadašnji predsednik Skupštine Mesne zajednice Ostoja Sibiljčić, sa Radetom Čakmakom, koji je sebe predstavljao komandantom odbrane Grubišnog Polja, a dobegao je ovde. On je bio najistureniji od te izbegličke populacije. Dakle, ljudi se jesu selili i išli da pokušaju da menjaju kuće. Taj čovek kod koga smo bili nam je rekao da sledeće nedelje i on ide negde u Hrvatsku da traži kuću jer više ne može da izdrži. Ljudi su se selili pod telefonskim pretnjama „ustašo, seli se ili biraj dijete koje ti je draže“, zaticali su  zaklanog psa na pragu uz slične poruke i tako dalje.

Želim da kažem da su u Hrtkovcima bile najhrabrije žene. Ja ću samo pomenuti Julijanu Molnar, devojačko Cekić, koja je rekla na jednom skupu: „Nemojte vi meni govoriti ovde o Evropi. Hrvatska je meni sve, ceo svet i ja hoću ovde da živim, tu sam rođena“. Ostala je žena, mada je izbila tuča između njenog sina i jednog dobeglice. Dakle, bile su iscenirane takve tuče. Jednostavno bilo je strašno. Alarmirali smo medije poput „Borbe“, „Vremena“, „Nezavisnog građanskog lista“ i drugih televizija i tadašnji „Studio B“ iz Beograda. Nenad Čanak je učestvovao u jednoj emisiji sa tim Ostojom Sibiljčićem, u kojoj je Sibiljčić patentirao da su Srbi koji dolaze iz Republike Hrvatske, dakle dobeglice, kvalitetniji Srbi od ovih jer su se ovi asimilirali i praktično odlaze nekažnjeni. Dakle, bila je takva situacija i ljudi su jednostavno želeli da sačuvaju glave i odlazili su. Dešavalo se da im neko samo otvori kapiju i da se cela porodica sa decom useli. Oni samo uzmu najnužnije i odu kod rođaka, pa posle pokušavaju da nađu neke kuće. Iz Rume su se selili iz Iriške ulice. Padale su bombe kašikare od te ulice pa skroz do Jelenačke.

I: Kako ste onda shvatali svoje bitisanje u tom trenutku kao aktiviste očigledno? Šta ste mislili da je moguće uraditi u toj situaciji?

Đ: Nismo nešto mnogo razmišljali. U Rumi je najviše oko toga bila angažovana Marija Savojčic S. koja je bila predsednica Skupštine opštine u Rumi, smenjena sa Jogurt revolucijom, Jasmina Brašančević psiholog i ja. Ponekad se neko još uključivao. One su saznavale nove informacije, ja sam dolazio u Novi Sad, to prenosio i pokušavao da alarmiram u nekim institucijama. Istovremeno je, pre svega kod Hrvata, u poštanskom sandučetu nalažen letak takozvane „Crne ruke“ sa pretnjama da se iseljavaju. Nismo mi ni razmišljali, bar ja nisam, o nekim posledicama. Mada, posle četiri moja teksta objavljena u „Novoj Vojvodini“ koju je izdavala Liga socijaldemokrata Vojvodine, došao je taj jedan koga sam ja pomenuo, u kuću u kojoj je živela moja bolesna majka i počeo je da preti. Srećom, ja sam tada bio u Rumi.

I: Jeste li imali posle nekih problema?

Đ: Ne. Bilo je nekih telefonskih pretnji kasnije, ali to je otprilike to.

Drugi stereotip koji sam ja ovde hteo da objasnim je da se iz Hrtkovaca najviše ljudi iselilo. Hrtkovci su najpoznatiji i najglasniji jer je u Hrtkovcima imao ko da govori. Imamo Novi Slankamen u kojem je i počelo paljenjem hrvatske zastave. Nažalost, to je sve Šešelj učinio. Zatim u Golubincima. Oni su tamo već bili iseljeni kada se desio slučaj Hrtkovci, Ruma Breg, Nikinci i tako dalje. Moj dojam je, a pogotovo sada kada razmišljam posle 23, 25 godina o tome, da je to bio deo državnog projekta da se promeni stanovništvo. Sećamo se izjave Dobrice Ćosića o humanom preseljenju naroda i tako dalje. Kako objasniti da je recimo kod tog Ostoje Sibiljčića oficir za vezu bio Triva Ivković koji je i promenio tablu Hrtkovci zajedno sa Ostojom. Bio je tada čini mi se direktor hotela u Sremskoj Mitrovici, a odmah nakon toga je unapređen za direktora zatvora. Jedna novinarka, koja nažalost nije živa, radila je u „Građanskom listu“ i napisala je da je to bila veza, pominjao se Mihalj Kertes koji je bio tada zamenik saveznog sekretara unutrašnjih poslova i bila je neka veza sa bosanskim Srbima, odnosno sa Radovanom Karadžićem. Dakle, ništa to nije bilo tako slučajno. Ne kažem da nije bilo i slučajnih susreta, ali to je dirigovano i oni su tačno znali gde da dolaze. Taj spisak koji je pročitan tog 6. maja na Đurđevdan, neko je pripremio, očigledno Ostoja Sibiljčić i društvo oko njega. Treba reći i da su dva predsednika opštine u Rumi praktično promenjeni jer se nisu baš slagali sa tim. Predsednica opštine, koja nažalost nije živa i nastavnica srpskog jezika i književnosti Divna Nićitović jako se suprotstavila i njoj su pretili. Odnosno, pretili su njenom suprugu koji je bio novinar u Radio Sremu i ćerki da će im se nešto desiti. Došla je policija i intervenisala. Međutim, dugo su Hrtkovci bili bez imena. Policija je uvek sa zakašnjem dolazila, skoro redovno.

Mora se još nešto reći. Dakle, 23. ili 24. maja su u Hrtkovcima bili Nenad Čanak, Dragan Veselinov i Branislava Kostić i govorili su na tribini. Mi smo organizovali tu tribinu. Nakon toga, sledeću subotu, 30. maja, došao je autobus pun antiratnih aktivista, intelektualaca pod organizacijom tadašnjeg Civilnog pokreta otpora koji je predvodila Nataša Kandić. Tu su bili i profesor Miladin Životić, predsednik Beogradskog kruga, Obrad Savić, novinarke Danica Vučenić, Branka Mihajlović, Nadežda Gaće, Nebojša Popov, Ivan Čolović i tako dalje. Tada je prvi put uspostavljen neki dijalog, bar su pokušali jedni da čuju druge. Sledećeg, 31. maja bili su prvi izbori za Skupštinu Savezne Republike Jugoslavije. Nakon dolaska Dobrice Ćosića, pogotovo Milana Panića, počeo je da se na neki način uvodi red, a pogotovo nakon ubistva meštanina Štefanca koji je nađen u ataru između Nikinaca i Hrtkovaca. Došla je interventna jedinica iz Novog Sada i tada je počelo da se smiruje stanje.

Sledeće je bilo 1995. godine nakon akcije „Bljesak“, a pre svega akcije „Oluja“. Tada su izbeglice dolazile. Oni su imali adrese na koje dolaze i tražili su od ljudi da se isele. Ponovo pominjem porodicu Rakoš, svedočio sam tome kada su uzeli njihovu srednju ćerku od tri ćerke koje su imali, stavili joj nož pod grlo i tražili da se isele ili će je priklati. Tako su se poneki ponašali. Da ne govorim o tome da su hrtkovačkom župniku koji je preminuo pre nekoliko godina i koji je psihički oboleo posle toga, sekli uši. Dakle, nisu to bile sve „jadne izbeglice“. Naravno, bilo je tu i pristojnog sveta koji su pitali da li mogu, pa su tražili nešto drugo, ali bilo je i onih koji su bili jako, jako, jako agresivni.

Povratkom Šešelja sve se vratilo. Vlast je tu mlako reagovala. Ja moram reći da ne bih bio iznenađen da Šešelj juče nije otišao u Hrtkovce. Nije otišao tamo, ali je zato pretučen sveštenik u Novom Slankamenu, gde je sve i počelo 1991. godine. Navodno iz materijalnih razloga. Videćemo šta će pokazati istraga. Znate kako, i amater je pucao na Milana Beka, pa tog amatera nisu uhvatili posle 6, 7 meseci. Tako će verovatno biti i sa ovim amaterima. Da li su to lopovi i prevaranti i kriminalci ili je nešto drugo, to ne znamo i ne znamo da li ćemo to ikad saznati. Ja nemam neke posebne garancije. Mislim da je najvažnije da se unormalizuje Srbija sa novim zakonima, da se drugačije teritorijalno ogranizuje, da Vojvodina u kojoj žive različiti narodi ima neku snagu, da to ne bude fiktivna autonomija i da u Evropskoj uniji može toga biti. Trebalo bi o tome govoriti i dokle god se ne suočimo, mislim da će ići teško. Kažu ljudi: „Man'te, to je  bilo pre toliko i toliko godina, to je bilo davno. Šta ćemo sa Elektrovojvodinom?“ Ja sam sasvim uveren da situacija u vezi sa Elektrovojvodinom ne bi bila takva kakva je sada, a užasna je i poražavajuće će biti oteta, da nije bilo tih događaja iz 1990. godine, da nije bilo Jogurt revolucije, da nije ukinuta autonomija Vojvodine i autonomija Kosova, pa je Kosovo sad država van države Srbije. Dakle, moramo učiti na greškama iz prošlosti, suočiti se sa prošlošću, koja je takva kakva je. Država izbegava da govori o tome šta se desilo.

Gledao sam u utorak uveče Igora Mirovića na N1 televiziji i postavljeno je pitanje, odnosno ja sam postavio pitanje Ćosiću preko Twitter-a, kakav je stav Srpske napredne stranke u vezi sa proterivanjem nesrpskog stanovništva iz Vojvodine. Zakomplikovao je i praktično nije ni odgovorio. Problem je u svim vlastima što se nisu suočili. Ja lično mislim da Skupština Srbije treba da donese jednu deklaraciju ili izjavu o proterivanju nesrpskog stanovništva, da osudi to, da pozove te građane, posebno hrvatske nacionalnosti, koji su nedužna žrtva Srbije u ratu u kojem Srbija nije bila. Dakle, da im se izvini i da ih pozove da se vrate ako to žele, ali naravno za to tek treba da se stvore uslovi.