Sve to što se događalo u Hrtkovcima počelo je 1991. godine da se događa. Taj miting koji je Šešelj za Đurđevdan organizovao u Hrtkovcima  6. maja 1992. godine, za sve one koji su bar malo pratili događanja u Vojvodini, nije bio iznenađujuć. Pre toga smo već imali u Rumi na Bregu bačene bombe, pre toga smo već imali u okolini Šida neke događaje koji su bili propraćeni vrlo protivrečnim informacijama ali bilo je jasno da se tu nešto događa. Ono što je bilo iznenađujuće a vezano je za taj njegov miting, to je bilo čitanje spiska od nekoliko pojedinaca, ali to nisu bili bilo koji pojedinci već viđeniji ljudi, koji treba da se isele iz Hrtkovaca.

Danas to zvuči kao nešto potpuno neverovatno ali u tom momentu Šešelj je imao opravdanje koje je poslužilo kao opravdanje koje su svi mediji preuzeli a to je: "To su ljudi koji imaju nekog svog u porodici bližoj ili daljoj u zboru Narodne odbrane u Hrvatskoj." U momentu kada je država Srbija u nikada javno objavljenom ratu, kada su ljudi odavde tamo negde preko i ginu, sad dolazi neko ko je političar i koga mediji vrlo često puštaju u javnost i ko kaže:"Evo to su porodice čiji ljudi ratuju s druge strane, oni nose pušku i oni ubijaju naše, odnosno ljude koji idu iz Srbije tamo." Za mnoge ljude koji prosto nisu hteli da se upuste u razmišljanja i za ljude kojima nije bila potrebna analiza već samo odbrana od ludila u koje su uključeni, to je izgledalo kao nešto što je možda moglo da bude dovoljno.

Jedan od razloga zašto su ljudi tako malo reagovali u to vreme na to što se dešavalo u Hrtkovcima, je bio odnos medija prema tome, a drugi razlog je svakako bilo da sve to što se dešavalo 1991. i 1992. godine,  imalo je onaj efekat grejanja vode u kojoj je žaba. Mi kao žabe nismo uspeli da iskočimo, odnosno većina nije uspela da iskoči zato što se išlo jako postepeno i polako je postao dominantan taj neki rezon koji kaže "ćuti", zato što je dosta rizično nešto progovoriti, a drugo bio je jako veliki broj neproverenih informacija.  Čak i najdobronamerniji ljudi nisu znali u šta mogu da veruju. I treće naravno državna politika je bila takva da je podržavala sve to što se dešavalo.

Tako su Hrtkovci odjedno kao višenacionalna sredina postali model kako to može da se rešava. Sa druge strane, Hrtkovci nisu postali do kraja uspešan model kako to može da se rešava, zato što se to u suštini nije prenelo u druge sredine u Vojvodini. S jedne strane oni su radili nešto što je naišlo na prihvatanje značajnog dela ljudi u tom momentu, ali na svu sreću kroz narednih mesec-dva dana  se videlo da je odneo đavo šalu i da je prosto ludilo na delu.

Oni najdramatičniji događaji su trajali od tog Đurđevdana 1992. godine do Vidovdana te iste godine. Zašto pominjem to kao verske praznike? Zato što je u tadašnjim medijima i javnom mnjenju to tako bilo protumačeno. Nakon Šešeljevog mitinga ljudi koji su bili na listi su počeli da se pripremnaju, mada ni dan danas nisu svi oni otišli. Cela stvar se u stvari primirila a da nije do kraja izveden Šešeljev projekat, kada je oko Vidovdana jedan čovek ubijen u Hrtkovcima. Mijat se zvao. Njegovo ubistvo je bilo metafora. Ono malo što se moglo naći tih dana u medijima, bilo je da je u nekoj svađi ili kafanskoj tuči, jedan čovek ubijen koji eto slučajno je Hrvat. Šta je prava istina, slušala sam od ljudi koju su zapravo bili tamo. Mijat je jedno vreme bio angažovan u SPO-u pa je dobijao neke pretnje. Išla je priča da je to osoba koja je pre maja meseca istakla hrvatsku zastavu u Hrtkovcima. Njegovo obrazloženje je bilo da je to bio neki jubilej nekog udruženja građana pa je tu bila u hrvatska zastava. Uglavnom ono što mi znamo je vreme kada sam ja bila u Hrtkovcima, kada smo držali jednu tribinu Lige socijaldemokrata Vojvodine krajem maja, znam da su pričali da Mijatu jako prete, da negovoj porodici prete ali je on ipak prelomio da neće da napusti Hrtkovce i da će ostati tu. Znam da su u njegovu kuću predveče ušla dvojica ljudi, dvojica su stajali napolju, i da su ga izveli napolje, otišli s njim u polje i tu su ga ubili, konkretno zaklali. To je proizvelo dva efekta. Prvi je da je sve odjednom eksplodiralo u selu, u glavama ljudi je nastao totalni haos. A drugi je da je država krenula da reaguje. Reakcija države nije bila zvanična, nije bila opštepoznata, ali je država poslala svoje ljude u Hrtkovce i situacija u Hrtkovcima je praktično smirena. Nakon toga su pretnje bile smanjene i Šešeljevi ljudi nisu imali potpunu podršku za to što rade.

Ja iz toga izvlačim dva zaključka. Prvi je da su organi države Srbije mogli to da drže pod kontrolom da su hteli i mnogo ranije. Znači nisu hteli. A drugo očigledno i Miloševićev režim nije bio spreman na nešto što će privući veliku pažnju međunarodne javnosti. Iseljavanje iz tamo nekog sremskog sela ne bi privuklo i nije privuklo neku pažnju ni domaće ni strane javnosti a ako krenu da ubijaju ljude, onda će već da privuku. Ja bih rekla da je u Hrtkovcima režim igrao na kartu uspostavljanja veštačke ravnoteže, onoga što će dopustiti da se uradi i onoga što ipak neće dopustiti da ne bi eskalirala cela priča.

Još jedan detalj želim da ispričam a ustvari je lični. Liga socijaldemokrata Vojvodine, čiji sam tada bila član, je predvodila antiratne proteste u Vojvodini. Kad je krenulo da se događa ovo u Hrtkovcima svi su bili uplašeni, i sveštenici i obični ljudi. Posebno je značajno da su neki viđeniji ljudi bili uplašeni a oni su umeli i da nas nađu i da nam se obrate. U tim kontaktima sa njima Liga je donela odluku da se ode u Hrtkovce i da se održi tribina na koju će biti pozvani i Srbi i Hrvati. Mi smo otišli tamo dan-dva pre 25. maj u momentu kada je od Šešeljevog mitinga prošlo dvadesetak dana, već se pričalo da će to mesto dobiti naziv Srbislavci umesto Hrtkovci, tabla više nije postojala, došli su Srbi izbeglice koji su smatrali da s punim pravom treba da zauzmu kuće Hrvata... U toj nekoj atmosferi Liga pravi tribinu i tu su bili Nenad Čanak, Dragan Veselin, Vlada Krančević i ja. U sali gde su organizovali mi sedimo za nekim velikim stolom a ispred nas su ljudi. Tu su dva bloka stolica. Na jednom sede Hrtkovčani koji su Hrvati, a na drugom sede jedan mali deo Hrtkovčana koji su Srbi a mnogo veći broj onih koji su došli iz Hrvatske, Slavonije i sad oni su tu. Mi izlazimo pred njih i krećemo sa pričom. Ta tribina održana je pod nazivom "Nećemo da se delimo, nećemo da se selimo. Vojvodina moja domovina". Naravno, mi kad izađemo da pričamo ako kažemo nešto što domaći Hrvati shvate kao podršku njima, jedan deo sale aplaudira. Ako izgovorimo "nema veze ko je odakle došao, treba da sarađujemo" onda drugi deo sale aplaudira, ali ne postoji mogućnost da u istom momentu aplaudiraju i jedni i drugi.

Ja krenem da pričam i počnu da mi dobacuju Srbi da je sramota da ja kao Srpkinja tako nešto govorim pa su me u jednom momentu i pitali da li sam Srpkinja. Nisam ljudi, ja sam Eskim jer sad me je sramota da budem Srpkinja, a onda oni krenu da govore ružne stvari. I u jednom momentu jedan čovek se javlja za reč i kaže: "Vi ste svi mladi, vi ne znate pravu istinu. Da li vi znate da u vreme Drugog svetkog rata, kad su Nemci provodili Srbe na streljanje, da su polazili kroz Hrtkovce, a Hrvati iz Hrtkovaca su na njih bacali vrelo ulje, vrelu vodu i tako dalje. I sad vi štitite te Hrvate". Meni je izgledalo kao da je to bio prelomni momenat na toj tribini. Šta da kažem tom čoveku? E vidite ovako, moj deda Maksim došao je iz Ukrajne na teritoriju nekadašnje Austro-Ugarske. U momentu kada je počeo rat on, baba i cela familija zadesili su se u Šapcu. Iz Šapca su Nemci 1941. godine izveli Jevreje, Ruse i cigane, pošto nisu razlikovali Ruse i Ukrajince tu je bio i moj deda zajedno sa dvojicom ujaka. Prelazeći most na Savi, deda i komšija naprave neku frku i ujaci skoče u reku da bi se spasli a dedu isprebijaju. I moj deda je prolazio kroz Hrtkovce, i na mogu dedu su zaista, pričala mi je baba posle, neki ljudi izlivali, nisu vrelo  ulje, ali jesu vrelu vodu, što je bilo jako teško jer je već bio izranjavan. I moj deda je sahranjen u masovnoj grobnici. Znači ja imam pravo u ime tog svog dede da stojim danas ovde i da vam kažem da ja ne mogu da odobrim da se posle toliko godina pravi osveta. Prema kome? Odgovornost je uvek pojedinačna. Hrvati iz Hrtkovaca ne mogu meni biti krivi za smrt moga dede. Nisu to radili Hrtvati iz Hrtkovaca, radio je neki Pera, neki Đura, neki konkretni ljudi. Moja poruka njima je bila:"Ko ste vi da sad tražite proterivanje ovih ljudi, ako ja, a moj deda je bio tamo a vaš nije, ja mogu da kažem u moje ime i ime moje porodice da se zlo desilo, novim zlom to se ne može ispraviti. Nemate prava to da radite."