To je bio u ona mračna vremena verovatno najmračniji period koji pamtim. Taj juni mesec 1995. mi je stvarno bio najodvratniji na nekoj emocionalnoj osnovi. Sedim i gledam i vidim da uprkos međunarodnom pravu, domaćem pravu, zakonu, pravdi, bilo čemu, idu i skupljaju ljude i šalju ih da poginu.

U to vreme je bio običaj da svako ko je sumnjiv po naglasku ili dokumentima nosi sa sobom dva puta po 50 maraka spremljeno jer je 50 maraka bila tarifa kod milicije u to vreme, a budući da su obično dva milicajca- treba svakom po 50 dati. I dosta njih se tako spasilo.

S kim ja da razgovaram, kome ja da verujem kad imam posla s ljudima koju su u stanju da hvataju ljude kao divljač po ulici.

Govoriti treba, podsećati treba čisto da ne ispadne sad da mi verujemo ljudima koji su radili takve odvratne svinjarije. Ja nemam bolju reč da to opišem, eventualno zločin protiv čovečnosti, a u svakom slučaju prekršaj Povelje Ujedinjenih nacija i zločin protiv izbeglica.