Mi smo počeli da se bavimo ovom problematikom 2003. godine u trenutku kada je probijen rok zastarelosti i kada se smatralo da ti prisilno mobilisani ljudi nemaju pravo na naknadu štete. Po Zakonu o obligacionim odnosima rok za naknadu nematerijane štete je tri godine. Naš cilje je bio da probijemo taj rok zastarelosti pozivajući se na mišljenje tadašnjeg Ustavnog suda Srbije, koje je bilo vezano za događaje u Sloveniji 1991. godine.

Obrazloženje se sastojalo u tome da je Vrhovni sud rekao da zastarelost, kada je izvršeno krivično delo, teče u tom roku koji je vezan za to krivično delo, a ne u ovom opštem roku iz Zakona o obligacionim odnosima, nego iz Zakona o krivičnom postupku. Tada su događaji u Sloveniji proglašeni aktom terorizma i rok je bio 20 godina. Mi smo predlagali našem Vrhovnom sudu Srbije da se taj rok produži, da se možda napravi jedan međudržavni sporazum da svi dobiju nekakvu naknadu, da je to povoljnije za državu nego pojedinačni postupci, međutim nikada nismo dobili odgovor na tu inicijativu.

Žao mi je što je na kraju ispalo da je država koja je trebalo da odgovara za to, nije odgovarala, čak ni u onim slučajevima koji su dobijeni. Moj neki utisak je da i to što smo dobili, dobili smo zato što - kako klijenti kažu, tri puta si imao sreće. Prošlo je dosta vremena od toga i mislim da pravnog prostora ovim sredstvima kojima smo se do sada borili više nema mesta. Eventualno kroz neko priznanje ili deklaraciju da su oni bili žrtve.