Oni su živeli u Šibeniku, inače otac i mati su mu iz Krajišnika, a on je državljanin Republike Srbije, upisan u državljanstvo Republike Srbije. On je iz Krajišnika odveden. Došla je mešovita policija, policajci iz Sečnja i neki nepoznati, to su bili ovi iz Republike Srpske Krajine. Oni su imali specijalnu neku jedinicu, neke bitange. Oni su ga doveli autobusom iz Sečnja, sa drugima, pun autobus, u Zrenjanin.

Kad su uhapšeni, došao je njegov otac, angažovao me. Otišli smo tamo u stanicu policije, tu su dovezeni. Ja sam se obratio odmah šefu stanice policije, dao im punomoć da sam ovlašćen, tražio da ga puste, prikazao uverenje da je državljanin Republike Srbije, prijavu boravka, fotokopiju lične karte, posebno rešenje o upisu u državljanstvo, međutim niko se nije mešao. Oni su ih odveli u Sremsku Mitrovicu, tamo je bio sabirni centar. I tamo smo reagovali, nisu ga pustili. Odveli su ih pravo na Plitvice. Obratili smo se i tim takozvanim državnim ili paradržavnim organima Republike Srpske Krajine. Napisao sam taj zahtev da ne kažu da nisam. Međutim, taj predstavnik nije hteo to da primi. Obratio sam se pukovniku Karamarkoviću. Pitao sam ga da li je u redu da na taj način hapse ljude i silom odvode na ratište. Rekao mi je da su ih odveli oko 7000 i da će biti zadovoljni ako se njih 1000 vrate živi. Ja sam stajao sa njegovim ocem, držeći ga za ruke i rekao sam mu da mu je valjda sad jasno da su ih tamo odveli kao topovsko meso. Njega su, i dvojicu beograđana, vratili pre nego što je počela Oluja. '96. sam ja podneo tužbu, dok se on vratio, i tražio naknadu štete. Pravosnažnom i konačnom presudom, država Srbija je Peri Kneževiću platila štetu, neimovinsku štetu za pretrpljene duševne bolove i doživljeni strah.

Sve je Srbija to obezbeđivala, davala, finansirala, ratovala, a u ratu nije bila.