Kao i svaka tortura u logoru za vreme ovih ratova kod nas, i tortura koju su preživeli oni koju su prisilno mobilisani i privođeni u Erdut, je i fizička i psihička. Možemo pričati o doživljajima koje možemo prepoznati kao nešto što je različito u odnosu na to da su doživeli torturu od neprijatelja. Ovde su privođeni od nekog ko je njihov i odvojeni kao kriminalci u logor, kao da su nešto zgrešili i pogrešili. To je jedna od specifičnosti koja ostavlja u njihovom doživljaju svega toga veliki pečat.

Činjenica da i posle dvadeset godina oni imaju jake simptome PTSP-a govori upravo o tome kako društvo tretira njih. Ja kao psiholog ne razgovaram o odšteti koju oni mogu da dobiju. Ta odšteta je u većini slučajeva toliko smešna ali je njima važna upravo zbog toga da budu priznati kao žrtve. I to nije samo finansijska nadoknada koja je smešna pa se na taj način možda opet i dodatno ponize, nego upravo to što se oni ne priznaju kao žrtve je ono što je najveći problem.