Zovem se Radinka R. rođena sam 1956. godine u Dugom Polju u Bosni i Hercegovini.

U Hrtkovce smo došli iz Zagreba. Tamo smo imali kuću, a kad se 1991. počelo gužvati oko rata mi smo morali pobjeći. Mjenjali smo kuću i došli smo ovde 28. 11. 1991. Muž, ja i dvoje djece.

Kad je 1995. godine počela mobilizacija, došla je policija , bio je to 21. jun. Dva policajca su išla redom, od kuće do kuće i tako su kupili. Kupili su oni nešto i prije. Odmah su morali ići.  Dolje ih je čekao neki kombi i vozio ih u Mitrovicu, kod Vatrogasnog doma, tamo je bio skup. Tako su i mog muža Savu isto, on je bio u polju, nije bio u kući. Došla su dva policajca i pitali me gdje je on. Odgovorila sam da je u polju, nešto radi i u tom trenutku dolazi moj muž. Jedan od policajaca je za sebe prokomentarisao nešto u smislu kud baš sad da dođe, što nije malo zakasnio. Jedan od policajaca je ušao u kuću i rekao mom mužu: „Imaš pola sata da se spremiš i okupaš“. I on je tu sjedio sa mnom dok Savo nije završio.  Tu je bio kombi koji ih je čekao na centru, kad se napuni kombi, polaze za Mitrovicu, isprazni ih tamo kod Vatrogasnog doma i vraća se po druge. Ja sam mu sprjemila nešto odeće malo. Imala sam u kući 25 dinara i dala sam Savi 20 da ima.

Kad je bio u vojsci, bio je bolestan na uši nešto i dobio je tad jedno rješenje na kom je pisalo da ne podleže vojnoj obavjezi.  I on je to rješenje poneo. Kaže policajac: „Sve što imaš ponesi, tamo ima komisija koja zasjeda, ko nije sposoban, njega će vratiti“. Međutim kad je on to tamo pokazivao, oni nisu htjeli ni da čuju. Odatle su ih odvezli direktno u Bosnu,na Šator planinu, negde u neku ciglanu. Sve je to bilo prisilno. Mislim da im je čak i na autobusu pisalo da su dobrovoljci, namerno. Al’ kakvi dobrovoljci kad su uhapšeni i odvedeni na ratište. Znam da je tamo dobio vojničko odelo. Imao je nešto i svoje. Jedan komšija ovdje mu je dao prsluk i ja sam ga po tom prsluku na kraju i poznala.

Jednom me je zvao da mi kaže da mu je jako zima i kad budem mogla da mu pošaljem odjeće malo, kapu i nešto toplih čarapa.  Posle toga smo na televiziji čuli da su pale Plitvice. Tad je palo i Grahovo. Bio je to 26. Jul.  I onda jedno vreme nismo dolazili ni do kakvih informacija, došlo je do prekida veze. Ja  sam išla svugde i pokušavala da dođem do nekih informacija, gdje je. Bila sam u Beogradu, u MUP-u Srbije. Tamo nas je fino primio jedan policajac, uzeo sve podatke i rekao ako nešto sazna da će nas nazvati. Međutim, nije nas nikada zvao. Zvala sam ja njega, i on se uvek izvinjavao i govorio da nisu ništa saznali. Onda sam ja vidjela da oni tu ništa ne mogu, niti šta preduzimaju.

Ubrzo je došlo do informacije da su neki izašli iz te šume, neki su došli kući, neki su se javljali. Uglavnom, Sava se nije javio, niti su oni znali šta za njega. Ti koji su bili sa njim, borci, kažu da je tu bila neka velika pucnjava i da su oni bježali u šumu, povlačili se i tada su ga videli da je on skočio negde preko nekog kanala i to je sve što su znali. I poslje toga, eto, uglavnom su svi došli, a on nije. Išla sam u Crveni krst u Beogadu, svugdje sam ga prijavljivala. Tad su bile baš velike gužve, takvo stanje bilo. Međutim nikad ništa. Nikad ništa nisam saznala.

Čula sam da se žalio da mu puška nije ispravna i da su mu na to odgovorili da mu ona ionako ne treba jer dobar je da primi puščano zrno.

Posle dve- tri godine, Savina sestra je bila u Banja Luci, čula je da se u Banja Luci  prijavljuju nestali i tamo ga upisala u knjigu nestalih. Prošlo je opet nekoliko godina, svugdje sam išla, gdje god su se otvarale grobnice i nigdje nije bilo ništa. Onda su mene zvali iz Banja Luke na otvaranje neke masovne grobnice međutim ni tada nisam ništa našla. Išla sam ukupno pet puta i peti put smo išli njegova sestra i ja, i oni su nam tamo tvrdili da on mora biti tu i da je on jedan od neka dva leša koji su nam pokazivali. Ja sam želela da radimo DNK analizu i pitala sam ih da li može, tako da su oni dolazili iz Beograda i uzimali  krv njegovim dvema sestrama, bratu, meni i djeci. Prošlo je jedno pet godina kada su me pozvali iz Banja Luke i rekli da su stigli rezultati i da su pozitivni i da možemo doći po tjelo. Išli smo onda na parastost žrtvama u Banja Luci i tada smo se sa njima dogovorili oko preuzimanja tjela. Oni su posle toga objezbedili prevoz do granice, a mi smo od granice.

On je pronađen, inače,  na Šator planini  (konkretno, Golo Brdo- Štedra) u šumi kod nekog drveta, našli su i pušku pored njega. Kažu mi da je bio ranjen najvjerovatnije jer su na lačama našli rupu od metka.

Sahranila sam ga 2007, dvanaest godina posle pogibije.

Državu sam tužila zbog prisline mobilizacije, međutim nisma dobila spor. Dobila sam samo ogromne sudske troškove. Podnela sam tužbu i u Strazbru, ali ni tamo  nisam dobro prošla. Nisam imala papire koji svedoče da je on poginuo.