Mi smo iz Zagreba došli ovdje 15. 3. 1992. Moj muž se zaposlio tu, u pilani. Tu je radio od '92. do '95.

Petnaest godina smo živjeli u Zagrebu. Kada je počela tamo ta ratna euforija i mobilizacija, moj muž je imao čin vodnika i svaka vojna vježba ga je obuhvatala u miru, pa je tako i sada u ratu trebalo da se odazove. Međutim, mi smo to izbegavali i odlazili u Bosnu, odakle smo rodom.  Onda je i tamo postalo teško i isto je postojala mobilizacija, zatvarali su se putevi i nismo imali druge nego da odemo za Srbiju.

Došli smo u Sremsku Mitrovicu, tu imam dva ujaka i jednu tetku. Tu smo bili nekih osam dana, a u međuvremenu sam ja otišla za Zagreb i prodala kuću, vratila se i onda smo tražili tu po selima u okolini negdje da se smjestimo, da kupimo kuću i tako smo došli ovdje u Hrtkovce  pošto je u Hrtkovce došlo još nekih ljudi iz Zagreba. Ovdje je pre rata živelo oko 70% Hrvata, 20% Mađara i 10% Srba. Posle rata je došlo do zamena kuća Hrvata i Srba, i baš je dosta ljudi došlo iz različitih mjesta iz Bosne i Hrvatske.

I tako, došla je ta '95. i opet mobilizacija. Policija je samo došla u Mjesni ured, pitali su tamo ljude koji rade gdje se nalaze ljudi koje su imali na na nekom spisku.  Samo im rekoše: „Recite nam gdje se nalaze taj i taj taj i taj“ i ovi im rekoše, šta će.

Bio je to 21. jun 1995, utorak, čini mi se.  Negdje oko 12 sati su došli na pilanu i samo su rekli. „ Rade imate toliko i toliko vremena da vas odvezemo kući da se spremite“. I dovezli su ga tu u kuću. Oni su stajali, njih dvojica, tu ispred kuće i čekali da se on spremi.  Ja sam se tresla kao prut. Treba da mu spremim nešto da ponese, šta mu osnovno treba, a ne mogu da dođem sebi. To su bile strašne stvari. I policija je čekala dokle god se on nije spremio, ali on nije hteo da pođe, kaže : „Ne idem dokle god mi ne dovedete Bojana da se pozdravimo.“ A to nam je mlađi sin, on se igrao kod komšije tada i imao je samo pet godina. I onda je stariji sin otišao po njega i doveo ga i onda nas je tako svo troje zagrlio, kao da je znao, kao da je slutio, da se neće nikad više vratiti...

Potom su ga odvezli, tu na centar, pa u Rumu da izvrše registraciju mobilisanih i iz Rume u Sremsku Mitrovicu kod Vatrogasnog doma, tu je bio sabirni centar i tu su ih strpali u autobuse i na ratište poslali. Direktno su ih odvezli na Plitvička jezera, na Plitvičkim jezerima su dobijali rasporede gdje će ko dalje.

Poslednji put nam se javio 27. jula 1995. Bio je u Lišanima Tinjskim  u rovu, a komanda mu je bila u Benkovcu. To mi i dan danas nije jasno.  Kako su ljude slali u krajeve koje uopšte ne poznaju. Moj muž je rodom iz Bosanske krupe, eto i tamo je bilo rata, mogli su ga tamo smjestiti, ako su već morali. Da ako dođe do problema, zna gdje može da se sakrije, a ne ovako negdje gdje ne zna ništa.

Moj muž je bio u nekom skroz isturenom rovu. Ja ni dan danas ne znam kako je on tačno poginuo. Kažu mi da su zaspali njih petorica u rovu i da su ih zarobili i streljali.

Deset godina sam tragala da saznam istinu. Deset godina agonije.  Do 2005. sam ga tražila. Išla sam svuda. Znate, čovek kad je u mukama, onda se hvata za slamku. Svi su mi govorili da je živ, rođen je na velikog sveca i njega taj svetac čuva, tako su mi govorili. Ali, nema od toga ništa.

Ja i danas nisam sto posto sigurna da sam njega dobila. Sanduk je stigao, to je bilo lagano kao perce. Dobila sam i njegovu odeću, vojne lače i svilenu košulju.  Al' nije on u tome otišao, on je otišao u kockastoj frotirnoj košulji.  I novčanik su mi dali, bile su tu slike mene i dece.

Radili smo i DNK analizu u Zagrebu, bila je pozitivna.

Iskreno rečeno, ovo ne treba da se prepusti zaboravu. Meni je jako krivo zbog svega. Nisu smjeli da izvrše mobilizaciju. Ni po kakvoj logici, ni po kakvom zakonu nisu smjeli da mobilišu stanovništvo koje je došlo.  Kao da su isporučeni direktno u smrt.  Odveli su ih direktno na puščano zrno, to je pitanje da li se  mogao neko vratiti. Ja razumem ratno stanje, razumem da treba ići braniti državu, ali mi uruči poziv, da znam da je to po zakonu, da znam za koga, za šta. Niko ne bježi od toga da brani svoj kućni prag. Ali ovako, skoro kao na prevaru nekako su ih sve odveli. To je strašno. Strašno.Bilo i ne ponovilo se. Toliko je ljudi izginulo, na svim stranama. Toliko je majki izgubilo svoje sinove i  supruge. Jako smo propatili. Jednako plaču sve, i muslimanska majka i hrvatska i srpska.  Patnja je jednaka na svakoj strani.

Nadamo se da više neće doći do toga, da je to bila jedna pouka. Mržnja je najgora, iz toga sve proističe. A mržnju ti nametnu, evo ja sam 15 godina živela u Zagrebu i nikada ni sa kim nisam imala konflikt. A danas je ljudima najlakše da bulje u taj  televizor i da slušaju kakve gluposti i da se truju mržnjom.

Ja sam tužila državu i dobila odštetu za pretrpljenu bol. Ali, ne može se to nadoknaditi. Nikada i ni sa čim, nema tog novca koji može da vam vrati najmilijeg.

Bilo i ne ponovilo se nikada i nikome.