Rođena sam 1949. u Luščanima, opština Petrinja.

Tamo sam završila osnovnu školu, upoznala budućeg supruga Nikolu. U braku smo dobili sinove Milorada 1969. i Milana 1976. godine. Živeli smo u kući u Luščanima, podizali i školovali decu, zajedno radili na porodičnom imanju poljoprivredne poslove. Moj suprug je jedno vreme radio i u javnom transportnom preduzeću u Petrinji, kao serviser na vozilima. Sinovi su završili škole i zaposlili se u našem kraju. Stariji sin Milorad se oženio 1991. i ubrzo smo Nikola I ja dobili prvog unuka.

Početkom ‘90. bilo je jasno da će se Hrvatska i Slovenija otcepiti od Jugoslavije. Počele su priče o ratu, Srbi u našem kraju su počeli da se podsećaju uspomena iz Drugog svetskog rata i strašnih zločina nad Srbima. Počeli su oružani sukobi širom Hrvatske, jer su Srbi počeli da se bore za svoju autonomiju. Muškarci su tada počeli da odlaze na ratišta, da brane svoje domove. Moj suprug i stariji sin od 1991. do početka 1995. su stalno odlazili na položaje, a ja sam sa mlađim sinom ostajala kući. Krajem februara 1995. moj suprug Nikola je poginuo, kada je naša vojska išla na ispomoć vojsci Fikreta Abdića u Bosnu i Hercegovinu.

“Oluja” je počela u rano jutro 4. avgusta 1995. Vrlo brzo je slomljen otpor naše vojske i ljudi su počeli da odlaze traktorima, kamionima i automobilima. Ja sam tada krenula sa svojim sinovima i snajama prema Bosni, traktorom. Do Banjaluke smo putovali tri dana, još sedam do Srbije, jer nam je tamo bilo rečeno da idemo. Na srpskoj granici policija nam je naredila da odemo sa jednom kolonom prema centralnoj Srbiji. Došli smo do Kruševca, sredinom avgusta meseca 1995. Većina nas je bila smeštena u nekim radničkim barakama na periferiji Kruševca. U našoj baraci nas je bilo više od deset - moji sinovi, snaje, unuci, još neki ljudi iz kraja.

Po dolasku u Kruševac smo se prijavili u Crveni krst. Već sledećeg dana u baraku su upali nepoznati ljudi, koji su nas legitimisali. Nisu imali oznake srpske policije, već tamne uniforme i dugačke palice, koje su nazivali “Slobodanke”. Počeli su da pretresaju našu i susedne barake, da premeštaju i bacaju naše stvari, da nam govore da  smo izdajnici I da se moramo vratiti u Krajinu, da je branimo. Ponovo su se vratili sutradan, ovaj put sa njima su bili i pripadnici policije. Ponovo su počeli da pretresaju naše stvari i da traže oružje. Pokupili su mog starijeg sina Milorada, još nekolicinu muškaraca iz naše i susednih baraka, čak i jednog  čoveka koji je bio teški invalid, nije imao polovinu jedne noge. Pitali smo gde ih vode, rekli su da moraju da ih ispitaju zašto su pobegli iz Krajine i da će ih potom vratiti. Tu noć moj sin nije došao, ni sutradan, ni narednih dana. Neki ljudi  su se raspitivali za odvedene po Kruševcu, dobili su odgovor da su vraćeni na ratišta.  Narednih četiri i po meseca nisam ništa znala o sinu, ni da li je živ, ni gde se nalazi. Jednog dana iznenada, početkom sledeće godine, Milorad se vratio u Kruševac. Njegov četvoroipogodišnji sin ga nije prepoznao. Milorad se u tom period mnogo promenio. Ispričao nam je da je po odvođenju premešten u Sremsku Mitrovicu, a odatle na ratišta po Bosni i Hercegovini. Pričao nam je tom periodu često maltretiran, da je u nekoliko navrata dobijao udarce od pripadnika policije i ljudi kojih su ga odveli. Na ratištima po Bosni stalno je nazivan izdajnikom, nekoliko puta ih je posetio Arkan i ostali srpski paravojni komadanti. Bio u jako teškom fizičkom i psihičkom stanju. Teško se u narednom periodu po dolasku vraćao svakodnevnim poslovima. Njegovo odvođenje je ostavilo mnogo posledica po njega.

Moj sin se 1998. vratio u Hrvatsku, gde je dobio posao u policiji. Od tada se često čujemo, jer sam ja ostala u Srbiji. Jednom ili dva puta godišnje odem kod njega, da ga posetim i vidim njegovu porodicu. O prisilnoj mobilizaciji jako retko pričamo, jer se Milorad nevoljno vraća na taj mučni I teški period, koji je na njega  ostavio trajne posledice.