Došli smo iz mesta Kula, kod Slavonske Požege, u Srbiju.
Ja, brat i snaja smo došli 1991. godine, kad se zakuvalo. Kad je Tuđman došao na vlast, Hrvati su išli po selu i pucali, maltretirali i svašta je bilo.
Jednostavno su ti rekli, ne javno, ali jasno je bilo da je bolje da odeš. Otac je zamenio kuću 1992. godine i od tad smo ovde u ovoj kući u Hrtkovcima.
Ušli su u dvorište naše kuće. Mobilisali su oca i brata i odveli ih u Rumu u SUP. Tamo im oduzeli lična dokumenta. Odatle su ih prebacili u Sremsku Mitrovicu. Sabirni centar je bio kod Vatrogasnog doma.
Otac se odatle vratio, a brata su poslali na ratište kod Plitvica.
Po saznanju, tamo ih je jedan  major postrojio i rekao im da njihove glave vrede manje od glavice kupusa. Tamo su ljudi maltretirani, nema šta nisu radili sa njima.
Brat se javio telefonom iz hotela Bukinje na Plitvicama i rekao mi na telefon da ako bude opet neka mobilizacija da se sakrivamo, da bežimo. Rekao mi je da ako to Lovačko društvo, gde su oni bili , ako neko napadne da će pasti, da su oni u tako katastrofalnom stanju tamo. To je njegovo poslednje javljanje bilo, posle toga su otišli prema Bihaću na brdo Bugari, gde je i poginuo.
Iza brata su ostala žena i dvoje dece.
On je iskrvario, nije bilo ni saniteta, nije bilo ničega organizovanog za ranjenike. Ničega, ako je ranjenik on će iskrvariti, on će umreti.
Dođeš do ubeđenja da su poslati da poginu, da ih neko pobije.
Pogotovo posle izjava Mire Marković da su pokupljeni, pohapšeni šverceri, dileri, kriminalci,beskućnici, što u ovom slučaju niko nije bio. Otac je imao firmu, brat je kod njega radio, bio prijavljen i sve. Ja sam studirao kad je ta mobilizacija počela. Brat je došao po mene u studentski dom, rekao mi je da hvataju svuda, po cestama, da dođem kući da me ne bi tu mobilisali da se ne zna ni gde sam ni šta sam. Posle svih tih dešavanja ja sam bio prinuđen da studije više ne nastavim, ostao sam da radim kod kuće.
Tužili smo državu i izgubili. Imali smo lošeg advokata i nismo dobili nikakvu odštetu za život mog brata.