Došli smo sa Vrhovina, kod Plitvica. Krenuli smo u Oluji 4.avgusta 1995.

Ja sam nas dovezla na traktoru. Troje unučadi, snaju i komšinicinu malu unuku. Nismo znali gdje su mi muž i sinovi, samo smo morali da krenemo.

Sin je danima tražio muža mog, Stojana, tamo po Hrvatskoj, dok ga nije pronašao i dok nisu u Srbiju uspjeli da uđu sa drugim sinom.

U Bajmok smo stigli 13. avgusta 1995. u jedan sat iza ponoći. Smjestili smo se kod rođaka  ali smo za dva dana morali da izađemo i odemo u sportsku halu u Subotici, muž i ja.

Sin Nikola je sa ženom i djecom otišao u Kamenicu, kod Novog Sada, i tamo se smjestio sa porodicom od para koje nam je dao moj brat.

Moj Nikola je rođen 1965. godine. Završio je vojnu školu u Sarajevu i bio je učesnik ZOI u Sarajevu 1984.godine, učestvovao je u sletu jer je bio odličan pitomac i odličan vojnik.

Saznala sam da su ga priveli kada je snaja Jovanka došla u sportsku halu u Subotici, gdje smo bili muž i ja, i rekla : „Baba, nema Nikole!“. „Kako nema?“ rekoh ja.  Kaže snaja: „Pokupili Nikolu na autobuskoj stanici u Novom Sadu.“ To je bilo 22. Septembra 1995. Nismo znali ni kud je otišao, ni što je. Nije nam se nikada uspeo javiti dok je bio tamo na ratištu.

Mi smo tražili po Baranji, kad je došla jedna žena i rekla meni : „Anka, nemoj tu da tražiš, on je najverovatnije pokupljen i oteran u Bosnu i odatle ga nikad nećeš dobiti.“ Žena je dobro rekla. Nikada ga nisam pronašla.

Dali su mi u Modriči napismeno, jer je njegova jedinica bila u Modriči, da je kod njih priveden i od njih poslan na Ozren i da je nastradao 5.10.1995. između 10 i 11 sati. Na osnovu te izjave ja sam uspela da dobijem nekakvu invalidninu. Da nije bilo tog čoveka iz Modriče, koji mi je dao tu potvrdu, ja ne bih ni danas znala ni gde mi je sin poginuo, ni kad ni kako, ni šta.

Samo mi je žao te vlasti, i beogradske vlasti, što nisu nikad nikakvu reč pomenule, niti knjigu napisale, niti ga gde na spomenik stavile, kao da nikada nije ni postojao, kao da nije dao život -ne znam ni zašto ni kako. Samo mi je žao što mu niko to ne prizna.

Mi smo godinama tražili telo.  Pet puta sam išla na identifikaciju,  gde ti kažu- tamo ideš.

Jako je žalosno i teško kada majka svoje dete traži među ljudskim kosturima i koščicama. Odemo i gledamo u hali u Banja Luci leševe i nema mog sina. Jednom su mi rekli da je to moj Nikola, ali nije to bilo ni njegovo odelo, nije imao ni metak u levoj ruci koji je ostao u njemu, kad je bio ranjen. Nismo htjeli da preuzmemo telo, nije to bio Nikola. Neću da uzmem što nije moje . Dali smo i krv na DNK analizu ali nikada ga nisu ni po tome pronašli.

Mi smo tužili državu Srbiju, zastupala nas je advokat Olivera J. Tužbu smo podneli 1999. godine. Prvo ročište je bilo tek 2005. godine. Dobili smo odluku i obeštećenje 2006. godine, 5000 dinara invalidnine.

To nam je i sve što smo ikada dobili od ove države za život mog sina.