Izjave žrtava I svedoka preuzete iz predmeta 4439/99 Prvog opštinskog suda u Beogradu

Tužiteljka Barbara N. saslušana u svojstvu parnične stranke je izjavila da je sa suprugom Ljubomirom i sinovima živela pre dolaska u Srbiju, u Osjeku. (…) 1991.godine sa decom je došla u Srbiju jer je tada već počinjao rat i tu su imali status izbeglih lica. Privatno su se nastanili kod rođaka i nisu boravili u izbegličkim kampovima.

Muž je došao kasnije 1993.godine, tako da su se svi nastanili u Novom Sadu. Ni suprug, ni ona, ni deca, nisu sticali državljanstvo Srbije i Crne Gore. 1993. je dobila ličnu kartu u Novom Sadu i više nije imala status izbeglice, već stalno nastanjenog lica – stranca. Deca i suprug su imali izbeglički status. Suprug je mobilisan 13.06.1995.godine i to tako što je njegovo vozilo u kome se sam nalazio zaustavljeno na Futoškom putu od strane policajca i on je odveden u GSP. Ona se nalazila kod kuće i kako nisu imali telefon njoj nije mogao da se javi, već se javio sinu koji je bio zaposlen kod njihovih prijatelja. Sutradan je otišao u Sremsku Mitrovicu. Tamo se nalazio neki vatrogasni dom i jedna grupa ljudi u crnim uniformama. Supruga nije videla, stajao je samo autobus u kome je bio 8 – 12 mladih ljudi. Kontaktirala je sa nekim ljudima i pokušavala da dobije informacije šta je sa njenim suprugom, čak su i puške upirali u nju, a čini se da je Komandir rekao da ako nije sposoban da će se vratiti. Nakon toga je otišla do vojnog odseka Novi Sad i tamo dobila informaciju da nije odveden od strane vojske, već od strane SUP-a. Posle je dugo čekala za neke informacije, a suprug se prvi put javio iz Bruvna, a potom iz Knina. Nije imala direktan telefonski kontakt sa njim jer u to vreme nisu imali telefon, već se preko prijatelja javljao i prenosio poruku da mu pošalju novac i neki paket. Suprug se kasnije javljao sa Željave i to je sve bilo u periodu od nekih mesec i po dana.

Kasnije je počela akcija „Oluja“ i od tada više nikakav kontakt nisu imali sa njim, niti zna šta se dogodilo. Kada bi se suprug javio prijatelju nije mu govorio detalje, osim nekih osnovih i kratkih razgovora. Pokušala je da dobije informacije o svom suprugu, svaki dan je dolazila u Crveni krst u Beograd, ali nikada nije dobila pouzdane informacije. Suprug se danas vodi kao umrlo lice, a poznato joj je od strane drugih ljudi da su u jednom trenutku bili napadnuti od strane hrvatskih i muslimanskih formacija i to na Željavi gde se u stvari nalazio na ratištu. Od prijatelja Save J. je čula, koji je poslednji video njenog supruga, da je jedan deo grupe zarobljen od strane muslimanskih formacija, a drugi deo gde se nalazio suprug je pokušao da pobegne, ali očigledno u tome nisu uspeli. Iz Srbije za Poljsku je otišla 2002.godine i tamo stalno živi sa sinovima.

Sinovi sa ocem nisu imali nikakav kontakt osim tog poziva kod prijatelja. Suprug je kod sebe kada su ga odveli imao izbegličku legitimaciju.