Novinari su uvek u prvim redovima.

Veliki deo nas u Novom Sadu, pa i u Vojvodini su shvatili šta se sprema i šta nam se dešava pre nego što je počeo rat. Pokušali smo ljude da upozorimo, na žalost, ništa nije vredelo. Novinari Dnevnika, u kojem sam ja tada radila,  su zbog ratno-huškačke politike i govora mržnje, oranizovali štrajk. Štrajkovali smo tri meseca. Naravno da su štrajk slomili, ali smo uspeli da ne izdajemo novine, da smenimo glavnog urednika, da makar kažemo i dignemo glas da to što se radi ne samo  da nije profesionalno, nego je nešto što je u ljudskom smislu nedopustivo, huškati ljude na rat, lagati i podržavati ideje Slobodana Miloševića i njegove ratne ambicije.

Tokom tog rada u Dnevniku zaista smo doživljavali užasne stvari. Recimo, zaposlenima koji su primali čitulje bilo je zabranjeno da prime čitulju sa tekstom u kojem se govori da je osoba koja se oglašava da je mrtva  poginula na frontu. Dakle, Srbija nije u ratu. I ako je poginuo neko, ne sme da se kaže da je poginuo jer, bože moj, na tom našem frontu se dele bombone, a ne puca se i ne ubijaju se ljudi.

Jedne noći mi je zazvoni o telefon, mladić sa druge strane žice je rekao da je on jedan od pokupljenih u raciji tokom noći u Novom Sadu, da su ih sve strpali u dvorište Gradskog saobraćajnog preduzeća, da ih ima na stotine, da su čak angažovali žene koje kuvaju čaj da im otvore kantinu, eto da im se nađu, da ih posluže pre nego što ih kao stoku natovare u autobuse i vrate nazad na ratište. Jedino što sam mogla je da objavim taj razgovor u Nezavisnom građanskom listu. Odmah posle toga me je zvao policijski inspektor. Urlao je “Kako ste smeli to da objavite, to je laž, to ne postoji”.  Srećom mi smo sve to snimili na telefonskoj sekretarici, čitav razgovor, i u sledećem broju smo sve objavili.