Mi smo negde izbjegli četvrti-peti. Tad smo krenuli od kuće i onda smo došli u Rumu, kako je kolona išla.Tu smo se prijavili i  onda dalje su nas poslali za Valjevo.

Tamo smo bili u nekoj školi, valjda je bila škola,  i tu smo bili, pa šta ja znam, jedno osam dana. Onda je došla policija civilna, donela papire i kaže: "Morate ići u Valjevo", jer to je bilo selo đe smo bili. "Idete", kaže, "u Valjevo da se upišete zbog vojne evidecije". Kakva vojna evidencija? Tamo već bilo kad smo ušli u tu stanicu policije, njiju tamo već bilo sa sviju strana okupilo za autobus ljudi. I onda su nas tu sprašili u autobus i u Erdut pravo, kod Arkana dolje u tu njegovu bazu. To neđe kad pređeš preko mosta, kraj Dunava je bilo. Dolje sam bio jedno mjesec dana otprilike.

Bilo je gadno, stvarno gadno. Ne bi žalio da su me bili Hrvati zarobili, onda znam, bio sam protiv njih ratovao. Ali ovde je bilo i tuče i svašta je bilo, oduzimanje dokumenata, prstenje zlatno poskidali. Tu je dolazila i Ceca, i nju sam viđao, dokumente su uzimali od ljudi šta su imali uz sebe i svašta. Tukli su ljude, bio je neki kamen, od 25 kila su napravili i onda ako dobiješ kaznu trčiš kolko taj krug i nosiš taj kamen. Ležali smo u nekom vojnom šatoru, dole su samo malo slame potresli. Naveče ti nisi smeo ići nigde radi sebe, moraš se prijaviti. To je bilo tačno zaduženo, kad ideš na kuhinju, kad ideš na ve-ce, sve je to bilo raspoređeno. I tako da sam tu proveo jedno mjesec dana otprilike, u tom Erdutu. I onda je došla neka komanda da ide se po jedinicama, ko je šta, artiljerija, pešadija. Ja otišo tamo u Tovarnik, neka artiljerijska jedinica sam bio. Tamo sam proveo isto jedno 15-20 dana, ne znam ni ja koliko je to bilo ukupno. A tamo je kao bila stalna vojska, i onda ajd dobro, to je bilo, kako bih rekao, isto ko što sam ratovao u Krajini. I to sad nije bilo kraj, dokle ćemo mi tamo bit. Ja sam bio, i bio još neki dečko oko Beograda, ne znam ni ja odkuda su sve bili. I dođe naredba, kaže taj oficir: " Da l' bi vi dečki išli kući?" Pa bi, što ne bi išli, jedva dočekali. I kaže ajd kako ćemo napraviti, bile su kao tri grupe, biće po tri-četiri čoveka, idu po pet dana. I prvo idu koji su oženjeni, ajd dobro. Koji se ne vrate krug se zatvara, nema više odlazaka, jer znali su oni da nećemo se vratiti. I ode prva tura, ja nisam bio u prvoj turi, i ta prva tura se vrati. Sad idemo mi drugi, idem ja, ide taj za Beograd  i jedan ne znam kud je reka da ide, neđe u okoline Beograda. Nismo se ni vratili.

Došli smo u Beograd zajedno, izljubili se, tako se pozdravili i ja sam išao za Valjevo, oni su išli, šta ja znam, svojim putem i eto. I kad sam kretao iz Beograda idem u taj voz. Nikad se nisam tim vozom vozio. Ošišali me na ćelavo, imao sam onu uniformu. Sad ti ne znaš, prvi put u Beogradu, to je grad. Vidim policajce tamo stoje i pitam ih koji voz ide za Valjevo. Kaže: "Evo ovaj, samo što nije krenuo". Kako ću, nit znam đe treba izaći, ni ništa. Idem pa kud me odveze. I dobro, onako u hodniku narod ko narod stoji, i stoji čovek neki, i sad prići ću pa ću pitati, ako mi reče-reče, ako ne reče nikom ništa, idem dalje. Priđem kod toga čoveka, ja ga upita da l' bi hteo mi pokazat, da l' je to bio neki brzi, neki radnički, prolazi kroz Valjevo i ide dalje, ne znam kud ide. Kaže:"Nema problema, kad stignemo u Valjevo ja ću ti pokazati i ti ćeš izaći". Kad smo došli u Valjevo on meni pokazao, i ja onda izađem tu i sednem na autobus i krećem tamo gde su mi majka i žena bili. Krenem tamo, tamo dođem, nema niđe nikoga. De su, svi su kaže poslani, policija ih pokupila i to sve na Kosovo oterala. Kud na Kosovo? I sad šta ću, kako ću, provešću tu neđe noć pa ću onda krenuti dalje. I tamo dođem kod te škole, neki ljudi su živili, i tamo pokucam na vrata i rečem ko sam, i oni su tu kaže u nekoj kući, nisu srećom otišli na Kosovo. E dobro ajde. Što je najgore nisam se smio ni prijavit, jer ako se idem prijavit policiji opet će me pokupit i opet će me dolje, još gore ću onda proći. I tako sam proveo jedno dva- tri mjeseca. Nisam se hteo prijaviti i onda je tako zastalo i eto vidiš.

Ovde nam je jedno šest godina, sedam-osam mjesta smo promijenili od 1995 do sade. Ovo smo kupili i zaustavili se ovde. Šta ćeš, tako je kako je. Otac mi je tamo nestao, proglasili ga kao da je umro. Kako možeš proglasiti čoveka da je umro a nema ga niđe. Dosta tamo naroda je izginulo.

Ta kolona što je išla iz Hrvatske, to su potamanili, najviše po noći su tukli. Ja kažem ne daj Bože da se to tako opet zalomi. Narod izginuo bez veze. Gadno baš bilo u Erdutu. Čak su jedni pokušavali, sad ne znam otkuda su bili ti ljudi, da preplivaju Dunav. Gde ćeš ti Dunav preplivati? I ostali su u vodi. Jedan je bio bolestan čovek, ne znam otkuda su ga pokupili, krene sam kud bilo, a onda ga oni pokupe pa ga tuku. Tukli ljude, zaveže ga za stub od rasvete, udara ga po leđima pendrekom. Kakvi su to udarci bili, da li su to oni trošili neku drogu, kakvi su to tipovi bili. Imali su one palice velike. Tu su bile one kućice kereće, onda ga  zaveže za kućicu. Ljudi koji su bili stariji išli su kao radna brigada, išli su po Vukovaru čistiti. Čim oni kažu "uzbuna" onda zna se da neko je nešto napravio, onda svu vojsku postroje. Kad smo došli autobusom odma su nas ošišali na ćelavo. Naveče smo mi krenuli, bilo 11-12, ne znam ni ja, došli smo dolje pred dan u Erdut. Vozi nas policija s puškama, kud nas voze - pitaj Boga. Naveče kad ideš na spavanje, onda ima dežurni, moramo ležati ko riba u konzervi, nema lufta. Nema tu da ti imaš kolko mjesta. Onda dođe zvonce, viče "Ustaj vojsko", koji zakasni zna se šta ga čeka, batine, gotovo. Ili ako ideš na doručak, ima tačno kolko vremena je predviđeno za doručak, i gotovo, bjež u jedinicu, u taj stroj, jer ako zakasniš gotovo ti je, batine ćeš dobiti, nema da nećeš. Da pokucam u drvo, ja nisam dobio, al ima dosta ljudi koji su dobivali batine. Šta će, eto.

A šta da radiš, tako je kako je. Bila je Ceca, ona je dolazila dolje u uniformi. Sila je to bila, ta njegova vojska, imali su te džipove. To zlato što su on ljudi uzeli to je njoj pripalo, valjda je njoj pripalo. Bilo je ljudi koji su bili oženjeni 20-30 godina, koji su imali burme, malo to teško i na prstu, al morali su to skinut ili će ti odseći prst, bolje ti je nekako ga svući. Dokumente koji su ljudi imali uz sebe, to su odlagali. Sećam se da je noć bila, i sve se moralo predati, prstenje, narukvice, sat.

To što su nas pokupili, to je bilo ljetnje doba, neko bio u šorcu, ja bio u trenerci, nisu oni zahtevali da se ti trebaš obući. "Bićete vraćeni, biće familiji javljeno kud ste", kaže. Ma kakvi, nije niko nije javljao. Boga mi dosta nas je bilo u Erdutu, velika cifra. To su dolazili autobusi kao na autobusku stanicu, ne samo iz Valjeva. Čak sam čuo posle da su i ovde u okolini Sombora kupili ljude. Ima ljudi koji su se krili, lagali su da imaju ove papire jer su oni kao samo izbeglice kupili, ova civilna policija. Nas su tako digli, zbog vojne evidencije kao. Baš u toj školi dok je nas policajac ispitivao, jedan dečko je zbrisa kroz prozor. Taj je uspio ostat. Ja sam bio ko i sad s vama, šta sad, ja sam takav bio. I tamo kad je bio rat nisam nikad bježao. Šta bude-bude, tako da  su me uhvatili.