Imam 56 godina, po zanimanju sam železničar. Radim kao građevinski radnik. Imam ženu i dvoje djece.
U Srbiju sam došao posle hrvatske  akcije "Oluja" iz sela Grab, kod Gračaca, u selo Jaša Tomić.

Nakon tri, četiri dana došla je policija da nas hapsi. Staro i nejako započelo je sa kuknjavom pa su otišli. Mislili smo da su odustali. Došli su ponovo sutradan i pohapsili nas pod punom ratnom opremom. Policija nas je hapsila i svaki policajac po uhapšenom izbeglici ima 1000 dinara viška na plaću. Znači, uhapsi nas 10 ima 10000 dinara na plaći viška. U Jaši Tomiću su nas priveli i vozili su nas u Zrenjanin u SUP, odmah kod autobuske stanice. Tamo su čekali dok nas nakupe pun autobus, da ne bi autobus išao prazan. Kad napune pun autobus vozili su nas za Erdut. Kad je milicija nas hapsila... kad vidiš tu djecu kako vrište, izgubiš se. Nismo mi ni znali kud idemo. Kao čitava vječnost je trajalo, nikako doći. Neprestano sam mislio na svoje dvoje male djece, a njihov plač mi je odzvanjao u ušima.
Ja sam prvo mislio na Kosovo nas gone, a onda smo stigli u Erdut, u Arkanov centar za obuku. Vidim tamo naših ljudi, koji su odmah uhapšeni iz kolone, nisu znali ni đe su im familije ni šta su. Čuda, haos.

Kad smo došli u Erdut, đe je bio kamp Arkanov, tu je bilo zlo. Ta tortura, pa maltretiranje, psovke, pa nam govorili: „ Izdali ste državu“, pa nas tukli. Odmah je tu nastalo šišanje do gole glave, batinanje. Došao si iz jednog zla, a kud ideš, ne znaš.

U šatorima smo spavali 4-5 dana, svako jutro je bila obuka i onda su nas raspoređivali po jedinicama. Ja sam se pogodio u Beli Manastir, tamo na granici prema Dravi. Tamo smo bili četiri mjeseca na liniji razgraničenja i onda je potpisan taj sporazum i onda su nas puštili. Inače, da nije potpisan taj sporazum (Erdutski sporazum 12.11.1995)  niko se ne bi vratio od izbjeglica iz tog dijela Baranje. Sa ove strane Dunava je bila vojska jugoslavenska, mi smo svi bili tamo preko na liniji razdvajanja. Ja znam to da bi nas pobila vojska, da se ne vratimo u Srbiju, zbog nemira. Nas je bilo 12000 u Erdutu izbjeglica. Ja kad sam došao u Jašu onda sam morao molbu praviti da dobijem status prognatog lica jer me niđe nije bilo u papirima. Žena i djeca su dobili tri kreveta i tri pokrivača, bez mene, znači ja sam otpisan. Ja sam znao da oni nas neće pustiti da se vratimo nazad, baš zbog tih nemira, to je velika količina naroda koja će dodatno opteretiti državu, pa smo mi planirali da se skinemo u civilno odijelo i bježimo za Mađarsku. Međutim, potpisan je taj sporazum i oni nas raspušte. I onda piši molbu i tek nakon mjesec dana kad su me uvrstili u Crveni Krst dobijem krevet i tu posteljinu.

Tužio sam državu preko Helsinškog odbora, zbog ilegalnog hapšenja, dobio sam 4000 maraka, ali nema para na svetu koje to što mi se desilo mogu da nadoknade.