Zamenio sam kuću 1992. godine u mestu Kula kod Slavonske Požege za ovu u Hrtkovcima.
Sinovi i snaha su već bili u Srbiji. Ja sam ovde otvorio privatnu firmu, sin Igor je radio kod mene, a mlađi Goran je studirao u Novom Sadu.
Mobilisan sam 22. 6. 1995. godine. Tad je u selu to masovno bilo. Dolazila je policija po kućama, uđe ti u dvorište i kaže javi se u mesnu kancelariju u toliko i toliko sati, da ti malo vremena da se spremiš. Nekog su hvatali sa radnog mesta, nekog su skidali sa skela, nekog iz auta, na autoputu.
Kod nas su došli tu u dvorište. Ja znam i imena policajaca. Javite se-rekoše, i mi smo se javili. Oni su nas stavili u kombi i odvezli u Rumu, u SUP i u toj velikoj konferencijskoj sali nas sve sakupili i odvezli nas u Mitrovicu, u sabirni centar u Vatrogasnom domu što je bio. Tamo su nam oduzeli dokumente, lične karte i sve.
Ja sam tad imao firmu privatnu i pokojni sin Igor mi je rekao: “Ćale idi ti kući, ja ću otići. Ako se bude ponovo mobilisalo, ideš ti, da ne ide Goran.“ On je tad bio dečkić, omladinac, pa zato.
Moj Igor je imao 25 godina, ostavio je iza sebe ženu i dvoje dece. Pokojni Igor je bio i u Vukovaru na ratištu i znao je te mangupe sa mitraljezima i dogovorio je sa njima da ja odem kući, a on će otići na ratište.
Došao je taj 26.7. 1995. Major Š. i doktor jedan medicine, i kažu da je Igor poginuo kod Bihaća, na brdu Bugari. Iskrvario je na smrt. Dovezli su ga 27.7.1995. i mi smo ga taj dan sahranili.
I nikom ništa. Tužio sam državu, izgubio sam sud. Odštetu nisam dobio. Advokat je digao tužbu protiv Savezne Republike Jugoslavije, a tada su prolazile tužbe protiv Republike Srbije. I onda smo ponovo probali i doveli svedoke ponovo.
Rekli su da je zastarilo. Po meni, ne znam kako može da zastari ubistvo nekog.
Mi više nismo ni imali živaca ni snage da se vučemo po sudovima, da stalno pričamo istu priču.
Šta da pričaš kad nema nikog da te čuje.