Milenko D. moj sin, rođen je 6. oktobra 1973. u Republici Hrvatskoj, u Šibeniku. Osnovnu školu je učio u Skradinu, srednju školu započeo u Šibeniku a završio u Kninu.

Tokom 1991. počela je da se menja atmosfera među ljudima, počele su provokacije. Moj suprug i ja se nismo nikom zamerali jer smo poznavali mnogo ljudi zbog kafane koju smo držali na Prokljanskom jezeru, blizu Skradina.

Zbog stalnih nemira, bili smo prinuđeni da sa sinom i mlađom ćerkom odemo u Knin u avgustu te godine, dok je starija ćerka bila udata u Dalmatinskom Gračacu. Iako smo se posle mesec dana vratili kući jer je bilo primirje, opet smo morali za Knin, i to smo radili nekoliko puta sve dok Šibenik nije postao hrvatski.

Obe kuće u Prokljanu su nam minirane, a mi smo posle živeli u mestu Đevrske, kod Kistanja dok 1994. godine nismo odlučili da odemo kod rođaka u Suboticu, u Srbiju. Prvo je otišao moj sin Milenko a potom i moj suprug Milan i ja, a tamo smo živeli u iznajmljenom stanu.

Radili smo na pijaci.  Milenko je često s nama radio na tezgama sve dok ga 20. juna 1995. nije uhapsila policija i odvela u nepoznatom pravcu. Kada smo ih pitali zašto to rade odgovorili su samo da je tako naređeno. Odmah smo otišli u policijsku stanicu  i tražili da  ga puste što se naravno nije desilo.

Do anonimnog poziva, kada su nam javili da je živ i zdrav i da se nalazi u vojnom kampu na Plitvicama, prošlo je više od mesec dana. Tokom tih mesec dana ništa nismo znali a tražili smo ga svakodnevno, raspitivali se u policiji i pokušavali da saznamo gde je prebačen. Ubrzo nakon tog anonimnog poziva javio se i moj Milenko. Molio je da dođemo po njega. Odmah smo krenuli ka njemu ali nismo uspeli da pređemo granicu. Nakon nekoliko dana počela je akcija Oluja. Ćerka je došla sa porodicom iz Đevrske, a mislili smo i da je Milenko krenuo s njima. Međutim, nije.

Nakon toga smo prijavili njegov nestanak, a u decembru 1995. dobili smo pismo od pukovnika Miloša C. koje je rekao da je Milenko bio u jedinici kojom je on komandovao, trećoj gardijskoj brigadi Vojske RSK, i da je nestao tokom borbi za odbranu Knina, na planini Dinari, lokalitetu Samar. Rekao nam je da se javimo Savi Štrbcu iz udruženja "Veritas". Dali smo i krv za DNK analizu, a od 1997. smo ga tražili u preko Međunarodnog Crvenog Krsta. Svi pokušaji bili su bezuspešni sve do 2006. godine kada su ćerkama javili da je eshumirana grobnica sa Kninskog groblja i da sumnjanu da su Milenkovi posmrtni ostaci tamo.

Otišla sam 22. februara u Zagreb na identifikaciju, zajedno sa ćerkama, i potvrdile smo da je Milenko jedan od iskopanih. Rečeno nam je da je umro od posledica ranjavanja u predelu vrata.

Trećeg marta smo preuzeli njegove ostatke na graničnom prelazu Bezdan-Batina i sahranili smo ga u Subotici na gradskom groblju Aleksandrovo.