Ja sam Ilija Tomić, rodom iz Gibarca. Zamijenio sam kuću iz Kukujevaca. U Kukujevce sam došao '72. kao upravitelj zadruge i tamo sam se zadržao do 1992. godine. Znači, punih dvadeset godina i tri mjeseca sam živeo u Kukujevcima i tamo sam se oženio, napravio kuću i bio upravitelj zadruge. Na moju nesreću tamo sam dočekao i devedesete godine kada su se dogodili teški dani za Hrvate iz Kukujevaca, koji su doživeli jedno brutalno etničko čišćenje. U tim događanjima poginulo je 11 Kukujevčana, 50 prebijeno i svi istjerani. Dvije tisuće Hrvata iz Kukujevaca je bukvalo istjerano.

Sve je to odrađeno pod zapovijedništvom i rukovodstvom državne bezbednosti odnosno- Udbe. 

Kako je to Udba odradila? Na jedan perfidan način '90. godine odijel Udbe u Sremskoj Mitrovici formirao je specijalnu jedinicu koja je spavala na auto-putu Adaševci, u moto hotelu sa sto ljudi i sa kompletnom borenom opremom. Imali su dva džipa, dva oklopna vozila i automate. Svaki dan su dolazili su selo i odvodili po par ljudi i brutalno pretukli. Tom ekipom koja je određena od strane Udbe predvodio je Sudžum, to mu je nadimak. Najzloglasniji od te ekipe bio je Nenad B, a po mom saznanju njima je rukovodio iz Sremske Mitrovice  Nikola K . Zašto ja to sve znam? Zato što je u državnoj bezbednosti u Sremskoj Mitrovici radio jedan Hrvat a on se zove Pavle T.  iz Gibarca je. S njim sam više puta razgovarao o problemima u vezi sa tim događanjima, a i prije. Pavle T.  je zbog toga otišao u mirovinu devedesete godine zato što se suprotstavio organiziranju te skupine koja će proterivati Hrvate u pozadini bojišnice, odnosno ratišta, a to su Hrvati iz šidske opštine. Znači Pavle T.  se suprotstavio organiziranju jer Pavle T.  poznaje Hrvate iz Gibarca, Kukujevaca, Šida i okolice jer je tu i radio, i znao je da opasnosti po udar jugoslovenske vojske koja je krenula prema Hrvatskoj da zauzme Hrvatsku i ubije Hrvate,  da opasnosti u pozadini nema. Odnosno da Hrvati iz Gibarca, Kukujevaca, Morovića, Vašice i Sota ne mogu napraviti u pozadini nikakva delovanja koja će naštetiti jugoslovenskoj vojsci. Pavle T.  je penzioniran odnosno umirovljen u  43. godini svoje starosti. Sve što navodim sve je istin i sve se može proveriti.

U takvim okolnostima Hrvati iz Gibarca, Kukujevaca, Morovića i Vašice nisu imali nikakve šanse, a  ja sam to znao a nisam otišao. Pobegao sam iz Kukujevaca 13. 07. 1992. godine. U međuvremenu sam zlostavljan na sve načine. Nema načina kako me nisu tukli i prebijali. Dva puta su me privodili, hapsili, ispitivali u Sremskoj Mitovici šest sati, ni vode mi nisu dali da popijem. Nudili mi megafon i hrvatsku zastavu da idem kroz Kukujevce i vodim ustaše kod Tuđmana. Možete zamisliti? Nudili mi megafon i hrvatsku zastavu i da idem kroz Kukujevce da vodim ustaše, ne kažu Hrvate, kod Tuđmana, sa vrežicama u rukama. Takvu ponudu napraviti Iliji Tomiću, to može samo onaj koji je rešio da napravi veliko zlo i Iliji Tomiću i Kukujevčanima. Normalno da sam ih odbio, nisam potpisao nijedan dokument u Udbi a ispitivali su me šest sati Nikola K. i još neki koje nikada u životu nisam video. Pitali su svašta. Nekad sam im nešto rekao, a nekad sam šutio po sat vremena. Nakon toga ništa se nije dogodilo. Međutim, iz dana u dan Nenad B i taj Sudžum dolaze u selo sa transporterima i odvode ljude. Seljaci, pogotovo mlađi sa djecom, se spremaju i odlaze, neki u Hrvatsku, a neki u Njemačku i Austriju. Neki dan ja pozovem par ljudi i pitam koliko ljudi je otišlo, i kažu da je otišlo pedeset mladih ljudi sa djecom i ženama. Puta tri - to je 150-200 ljudi. Dvjesta ljudi otišlo iz sela. Ako se tako nastavi pa šta je onda i nama živeti tamo? Nema ni nama života tamo. Ja dogovorim sa pet ljudi da odemo kod predsjenika općne da se žalimo. Pozovem ja Iliju iz Morovića, Ilija bio predsjednik općine. Ja ga pozovem i kažem: "Ilija, je l' možemo doći kod tebe da razgovaramo, nešto se događa u Kukujevcima što nije u redu? Ljudi se iseljavaju pa da dođemo da razgovaramo." Prihvati on i nas pet sedne u auto, sa nama je bio profesor Todorović Tihomir, Srbin. Odemo mi gore kod Ilije u općinu, a Ilija pobjegao i neće da nas primi. Ja se sjetim da  je načelik policije Nedeljko Makijević, inače moj prijatelj. Ja ga pozovem i pitam da li bismo mogli doći kod njega. On kaže:"Dođi, hoćeš odmah?". Ja kaže:"Ali nisam ja sam, ima nas pet", a on kaže:"Pa dođite svih pet. A o čemu se radi?" Delovao je kao da ne zna o čemu se radi. I primi on nas svih pet, međutim u međuvremenu on organizira i snimanje tog razgovora. Među nama petoricom, bili su dvojica koji su već pretučeni, to su bili Rakovac Josip i Šorgić Josip. I tako je on nas primio i snimao. To je bio 23.11.1991. godine. U tom razgovoru Rakovca i Šorgića, Makijević, njegov pomoćnik i snimatelj su, nećete verovati, zaplakali. Makijević je zaplakao kad je čuo kako je čovek pretučen, kako je odveden i kako je nedužan, kako je to jedno nasilje da bi se zaplašili Kukujevčani, da bi počeli da beže i da bi se selo etnički očistilo. To je jedini dokument koji danas postoji u Srbiji o etničkom čišćenju Kukujevčana a ja sam ga organizirao. Na kraju kad smo svi rekli nešto o događanjima, Todorović  Tihomir, moj prijatelj koji je sad u mirovini i živi i dalje u Kukujevcima, nije ništa rekao. A ja sam rekao:"Druže ,Makijeviću, dajte riječ i Tihomiru." Tihomir je predstavio i rekao :"Ja sam predsednik SPS-a za Kukujevce i ovi ljudi iz Kukujevaca ne zaslužuju da budu nagrđeni, a kamoli prebijeni, a kamoli isterani. Predlažem da se sa tim odmah hitno prekine i prestane. Ono su nevini ljudi i ja stojim iza njih." To je snimljeno i to je Makijević najverovatnije poslao policiji u Srbiju i Novi Sad. Nakon toga, nećete verovati , jedini sam ja na smrt pretučen. Poslepodne u pola 4, 04.12.1991. godine, dolaze kod mene policajci MUP-a Srbije, odvode me u Bačince na železničku prugu i na smrt me pretuku. Ja sam video život na onome svetu. Ubili su boga u meni. Tri sata su me tukli kundecima, pendrecima, rukama, nogama. Ja sam pet dana ležao u krevetu. Da vam kažem da je život na onome svijetu jako lijep. Tamo je blagostanj,e a ovde je pakao bio. Nisam ni tad otišao u Hrvatsku, opstao sam i dalje na radnom mjestu i nisam imao problema, a moji u direkciji u Šidu valjda nisu ni znali ili ako su znali šutili su. Tako da sam  Kukujevcima bio do 13.07. No međutim, u međuvremenu je došao neki Nenad, kome je načelnik policije bi ujak. Došao je u moj ured i nokautirao me. Sa vrata je prišao da pravi ugovor a ja sam ga pitao odakle je. Rekao je da je iz Kuzmina a ja sam rekao da ne pravim ugovore sa Kuzmincima. Brutalno me je nokautirao i sa mog telefona javio ujaku:"Evo ja sam ovog ustašu prebio." On dolazi i dalje u Hrvatsku i na upit jednoga čoveka:"Nenade, hoćeš sada da javim Iliji da dođe da ti vrati?", a on je rakao:"Neka dođe da mi vrati ono što sam ja njemu dao." Nisam nikaga ni otišao, ni upoznao ga niti mu išta vratio.

Znači jedna situacija kompletno mučna i teška. U međuvremenu su se ljudi masovno selili. Zamijena kuća je počela u aprilu. Prvi je zamijenio Malenica, pa onda Marošević Antun a onda sam ja. Ono međutim, 10. 07. ja odlazim u direkciju u Šidu, javljam se mom direktoru i kažem mu da idem tražiti kuću za zamijenu. On pokušava da me zaustavi. Hteo je da javi ljudima da me štite i da niko ne sme više da me tuče. Ja sam rekao:"Duško ne možeš ti to napraviti. Ti živiš u drugom svijetu. Ti su više odluke, nisu to odluke na smalih ljudi. Ja moram ići." I on je rekao tajnici da mi ispiše godišnji odmor a meni je rekao:"Tomiću ti ako ništ ne nađeš, vrati se i imaš kod nas radno mijesto." Ja sam sišao dole u konercijalu i tamo pio kavu sa prijateljima i najedanput nakon toga dolazi policija na vrata i kaže:"Ko je llija Tomić, pođi s nama, uhapšen si." Ja sedim u policiji u Šidu dok nije došla policija iz Mitrovice i ponovo me privode i ponovo ispituju. Ja više nisam imao izbora, video sam da je vrag odneo šalu i da sam ja gotov i da će me likvidirati. Sad su videli da me ne smeju oni likvidirati već su me dali prljavcima. Tako da su me prljavci došli upoznavati i kada me upoznaju odustanu od toga. Tako da ja moje plaćene ubice koje je Udba platila da me ubiju, sam upoznao i znam im imena. Ja ću nekad njih na nekom sudu koji ću pokrenuti protiv države Srbije i imenovati, i oni će doći i reći da su oni upravo ti. Ja sam odlučio da 13. ujutru odem iz Kukujevaca. Prvo sam išao sa nakanom da idem tražiti zamenu kuće, a onda u toku noći kad sam video da mi ubice dežuraju na ulici i da preskaču ograde sa noževima u ruci, ja sam se smrtno uplašio. Moja žena je u pidžami sjela u auto i svi smo četvoro, dvoje dijece, žena i ja pobjegli. Naše ubice sa noževima u rukama jurili su nas do Bačke Planke. Možete zamisliti kad vas ubice sa noževima, najverovatnije i pištoljima, jure do Bačke Palanke.  U Bačkoj Palanci vidim da sam gotov, da će me sustići, da me nekoliko puta obilaze i ja odlučim da promenim rutu. Ne idem više na Sombor, nego odem na Novi Sad i za Suboticu i spasim si život.

Etničko čišćenje Kukujevčana se nastavlja. To je bila 92. godina, a 93. pola sela se iselilo. Druga polovina je odlučila da ne ide, ostaće na svom ognjištu kako bilo da bilo. Udba odlučuje da je sad vreme za veliki incident, poklati jednu obitelj ili dvije i to i rade. Pokolju kompletnu obitelj Matijević, tatu Jozu, mamu Anju i sina Franju. Franjo je imao četrnaest godina. Njih su na prevaru sa automobilom hitne pomoći ukrcali, odveli i ubili. Drugo klanje, obitelj  Oskomić, to je neverovatno. Udba plati trojicu ili dvojicu ljudi prljavaca da zakolje jednu obitelj iz Kukujevaca. Nisu im rekli koga da zakolju već ih cijeli dan prate, vozaju se kroz Kukujevce i gledaju u čiju će kuću ući. Isključivo je bilo određeno da bude bogata obitelj, da odjekne zvučno tako da je i moj tast, moj starac bio na spisku. Ja sam se bogato oženio iz obitelji Parađiković, ali Udba znajući ko je Parađiković Antun odluči da samo on ne može biti žrtva. A zašto? Zato što je bio poslanik u Skupštiti Srbije, zato što bi po poslanstvo odjeknulo i šire, pa određuje čoveka iz Udbe da spava i dan i noć kod Parađikovića parkirajući auto na ulici, tako da ubice koje se vozaju samo ne mogu zaklati obitelj Parađiković. Nevjerovatno to je moj starac. Kad je ujutro poklana obitelj Oskomić, taj čovijek iz Udbe odlazi iz Parađikovićeve kuće i nikad ga više nisu videli. To je dokaz da je Udba znala da će neko biti zaklan. Nakon tog klanja celo se selo odselilo, znači i druga polovina Kukujevaca.

Eto to vam je ta priča, priča koja tužna, žalosna ali istinita.