Josip Šorgić
Kod nas je počela agresija već prije nego što je agresija krenila na Hrvatsku, s tim što su kod nas dolazili pretres kuća obavljat.
Kod mene su osvanuli jedno jutro, pa ni ja ne znam kol'ko. Mi smo spavali, ja i moja supruga, gore u sobi na katu i jedared počelo, ovaj, dozivanje. Moja supruga, kako je spavala do prozora, ona skoči, pogleda dole, okrene se meni : "Jao Jozo , kaže, evo naša puna avlija milicije". Ja sam, na brzinu onako, sišao i pozdravio njih. Kaže: " Jeste Vi Josip Šorgić?" Reko jesam. "Mi smo došli za pretres kuće Vaše, je l imate možda oružje? Kolko ja znam nemamo, al moj je sin lovac i ima lovačku pušku." E onda kaže: "Svi neka se dignu iz kreveta i idu u posebnu prostoriju, a Vi ćete ići sa nama dok vršimo pretres, da ne bi mislili ako Vam šta fali da smo mi to uzeli.
Tako da sam ja bio sa njima skroz od tavana do podruma. Pretres je izvršen detaljno, tako da su se zavlačili čak i ispod kade da traže oružje, šifonjere otvarali, robu podizali, tražili. Nisu ništa našli, ali kako su unutra bili tamo u hodniku dole, bilo je nekoliko ovih metaka za lovačku pušku. Moj sin je lovac bio i on je to imao i oni su odma posumnjali da toga još ima. I kad su izvršili pretres, moga su sina odma metili u auto, da idu na Frušku Goru, u našu vikendicu da pretresu. I tamo su to pretresli, ali onda im je sin još priznao da ima jedan stari trofejni pištolj. Odveli su ga odmah u Šid, u SUP.
Ja sam se uplašio, jer on je prije toga bio u bolnici, pa sad ako ga budu tukli neće se dobro po njega završiti. Ja sidnem u auto i u Šid, u SUP. Tražim načelnika, pitaju me zašto, reko moj sin je tu doveden, a još su dvojica tu, Antun Tomić i mislim da je Jevrić Slavko. Kaže: "Čekajte, načelnik momentalno nije tu, kad dođe, onda ćete ići". Kad je došao načelnik, ajde -kažu. možete. Onda sam ja ispričao načelniku sve što se desilo i reko bojim se da ga ne bi tukli, to neće dobro završit sa njim. Ja sam unišo, tu sam našao mog sina i Antuna Tomića i Jevrića. Čuo sam iz jedne dobro zatvorene sobe jauk, di nekoga već tuku i meni je načelnik kazao nećemo ga tući i tako sam ja moga sina oslobodio, tako da je moj sin sa mnom došao kući.
To je bio prvi pretres, nakon mjesec dana je uslijedio drugi pretres al' ja i supruga nismo bili kod kuće, samo je snaja bila. Ona se uplašila, al' su joj rekli da se ne boji, da nećem oni ništa. Onda su opet drugi pretres vršili, tako da je to sve bilo prije nego što je počela agresija, to je ljeto bilo te '91. godine. I onda je to tako išlo, već su počela hapšenja mladih, tuča, primlaćivanje i to sve do pada grada Vukovara.
Ja sam opisao, tu ćete naći u knjigama cijelu moju povjest, samo ću sad ovo kazat. Onda je došao Nenad Bućin, kao šef, sa transporterom plavim, stao prid moju kuću. Silaze oni, traže Josipa Šorgića, a znaju me. Znaju me, jer njegova je majka pokojna nosila od nas mliko, još dok smo bili u zajedničkoj kući. Ja sam bio član predsedništva Demokratskog saveza Hrvata Vojvodine, tako da su odmah tražili tu knjižicu članarsku. Reko, nemam to, kaže ajde spremi se, ideš sa nama. Pa mislim, sad će bit batinanja, pa reko: "Je l' se mogu ja malo toplije obuć?" To je bilo jesensko doba berba kukuruza. Kaže "Hajde al' na brzinu!". Ja sam obukao kaput jedan i onda odma mene gore u transporter, lisice tu na ruku i gore za neke kopče drugi kraj lisica. I onda smo krenuli kod Pere Paradžikovića, po Peru. Došli smo tamo kod Paradžikovića, to je šurjak od Ilije. Oni skoče, pitaju, a bio je Perin otac kod kuće. Kažu : "Di je Petar? Eno ga bere kukuruze." Kaže : "Brzo po njega jer ćemo se mi sad vratiti." I mi smo se vratili kod Steve, Stjepana Cupara. I tamo izlazi odjedared jedan, natovario u ruke pušaka lovačkih karabina i kaže : "Vidi, majku im ustašku, vele nemaju oružja, a vidi kolko oružja oni imaju." I Stevu odmah veže iza sebe taj Bućin.
Kad su ga svezali on se okrene ovako, a ja gledam iz pozadine, i udari ga pesnicom u nos da se glava prodrmala odma. Onda smo se vratili kod Paradžiković Pere i on je bio kod kuće, a mislim da su oni i njegovog oca istukli. To Ilija bolje zna. I kažu, 'ajte s nama na Frušku Goru, na pretres naših vikednica. Bili smo prvo kod Paradžikovića, to je Fruška gora, dijeli nas dolina jedna, jedan do, mi ga zovemo Šljivarski do. Kaže nam : "Vi ostali morate ostati tu, a Pera neka ide sa nama da nam otključa vikendicu. " Tamo su pretresali, vratili se, opet nas potrpaju. Vezali su mi lisice ostrag na ruke i tako smo se vratili na erdevički drum na ovu našu stranu, di smo ja i Cupar imali preko puta vikendice. Propratna policija je još išla, sa drugim vozilom. Mene su ostavili, kaže taj Bućin : "Odveži ga, ako počne bežat ubi ga ko kera." A lisice se usekle, sve oteklo , kako sam držao ruke nazad. Ovaj otključava pa pita : "Je l' Vas boli?" Pa kako me ne bi bolelo, vidite da mi je useklo ruke.
Onda su se vratili natrag do moje vikendice i rekli mi da otključam. Pogledaju oni tu, od podruma do tavana i kuhinju. Imam ja tu na slici vikendicu. Kaže mi da odem na tavan, a mi uvek smo tamo imali i kobasice i pića i šunke, samo smo vodu i kruh poneli kad idemo radit, dok ima posla tamo. Kaže on meni : "Za koga si ovo spremio? Za ustaše kad budu bižali iz Iloka?" Pa onda opet : "Za koga si to spremio? Za ustaše iz Vukovara? " Ništa oni nisu mogli tu naći, nego aj zaključaj.
Naše su vikendice bile tamo sve jedna oko druge, ko u Bosni sela neka. Još me jedared pitao za koga sam to spremio, ja sam mu rekao za šta. Kad on mene opali šapajdom po uvu, ja sam mislio da on ima neki eksploziv u šaci. Odmah sam se srušio, on me šutnuo nogom u rebra.
Ja se dignem i pođemo opet dole niz vinograd moj. Ja imam protezu u ustima, ako me opali sve će mi sasut zube od proteze. Opet se penjemo u transporter, vraćamo se kući. Nekoliko puta su zaustavljali transporter, odvedu jednog, pa drugog.
Dok su oni tamo linčovani bili, onaj Bućin uperio u mene automatsku pušku i kaže: " Znaš li šta je ovo?" Rekao sam da ne znam puno o oružju ali znam da je neka automatska puška. To je , kaže, automat i sad mogu da te ubijem i neću nikome odgovarati. Ja se mislim, pa neće me ubiti, a on pusti pa opet otkoči automat. Onda sam se uplašio ko nikad. Sad dok on meni priča kako će me obit on će kažiprst instinktivno povlačit oroz i sad ću ja bit gotov. Ja sam samo onda na stranu okrenuo glavu, pa šta bude nek bude. Mislio sam ako me ubije, baciće me napolje. Tad sam se zaista uplašio, to su strahovi strašni. Kako nas je kupio i tako nas je i vraćao jednog po jednog, prvog Peru Paradžikovića, pa Stjepana, pa mene. Onda je tražio mog sina da dođe, kaže snaja sad je došao sa posla i lego je spavat. Kaže joj : "Neka odmah siđe dole. " Dođe moj sin, Mitar mu je ime, i pruža mu ruku, kaže: "Zdravo druže." Jer školski su drugovi, išli su zajedno na Plitvička jezera, imam ja tih slika gde su zajedno po čamcima. Kaže mu ovaj : "Ja tebe ne poznam, ti si za mene ustaša, ajde spremi se , sad ćeš ti ići. " Snaja kaže : "Pa Nenade, nemoj ga sada vodit. On mora ujutru na posao, on tamo radi, odgovoran je za posao." On je bio tamo u šidskoj uljari, referent uljanih kultura. Obilazio je sve, od istočnog Srema, do Slavonskog broda, pravio ugovore o repici, suncokretu i tim uljanim kulturama. Rekao je da ostane ali da ne zaključavamo vrata i kera da vežemo. Oni u u 12 sati dolaze. Ja opet lego, kad tačno 12 sati u noći, dolazi opet on i ispitiva : "Koju televiziju gledate, šta ovo, šta ono." Ja posle toga još nisam mislio ić seliti, to je '91. kad je Vukovar pao.
Mi smo bili tu još do sredine meseca svibnja, kad nam je počela pretnja svakojaka. Jedan što sam menjao kuću sa njim u Briješću veli mojoj supruzi : " Ja sam čuo da je deda dobar i pošten čovek, ali nemojte ostavljat da čeka zemlju jer ubiće ga. " Određen sam za odstrel. Tako je to bilo. Sad moram kazat ono što Ilije nije kazao, posle Oluje, ostao je jedan dio sela, kuća koji su ostali. Oni što su bežali iz Knina, došli su u noći i sve di je koji ostao odredili su da imaju 5 minuta da nestanu iz kuće. Tako da se mnogi nisu mogli ni obuć čestito. Ja sam 14. svibnja, točno sa dva šlepera bio na granici Miholjca i Mađarske. Šta se može natovariti u dva šlepera imovinu? Naši su pradjedovi pre 300 godina zapalili svoju prvu vatru na ognjištu. I preko 300 godina smo mi tu živili mirno, bilo je tih ratova, al' je došlo vreme da smo i mi zadnji morali iselit sa našeg ognjišta.
Kukujevci